25 godina od 5. oktobra. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 06.10.2025. 25:07 Min.. Verfügbar bis 06.10.2026. COSMO. Von Maja Maric.
25 godina od 5. oktobra
Stand:
Maja Marić, Aleksandar Timofejev, Boris Rabrenović
Dvadeset pet godina nakon 5. oktobra 2000., Srbija i dalje preispituje što je stvarno promijenjeno. U ovoj epizodi Maja Marić razgovara s našim dopisnikom Aleksandrom Timofejevim i gostom Žarkom Koraćem, nekadašnjim potpredsjednikom Vlade Srbije, o naslijeđu revolucije, političkim promjenama, i o tome može li se današnja situacija sa studentskim prosvjedima uspoređivati, i u kojoj mjeri, s tadašnjim.
Petog oktobra 2000. Srbija je izgledala kao da se budi. Nedugo nakon neuspješnog ratovanja, sankcija, bombardiranja, narod Srbije izašao je na ulice i, nakon pokradenih izbora, natjerao Slobodana Miloševića da prizna poraz i napusti političku scenu. Vladavina Slobodana Miloševića bila je gotova. Došlo je vrijeme za neku novu Srbiju.
Tadašnja zgrada Skupštine Savezne Republike Jugoslavije u plamenu, 5. oktobra 2000.
Peti oktobar zaista je veliki i bitan datum u novijoj srpskoj povijesti, ali dan je to za koji mnogi kritičari tvrde da nije dostigao svoj cilj jer nikada nije "osvanuo 6. oktobar". Iliti dan nakon revolucije, dan kada se trebalo uhvatiti se u koštac sa Miloševićevom ostavštinom, krenuti s lustracijom, otvaranjem arhive tajnih službi, procesuirati ratne zločince, spriječiti daljnju korupciju.
No je li bilo realno očekivati takvu promjenu? I gdje se Srbija nalazi danas, 25 godina kasnije? Danas je jasno da je peti oktobar bio kraj jedne ere — ali ne nužno i početak nove. A Srbija je i danas prožeta prosvjedima i težnjom da se izgradi demokratsko društvo.
Kako se obilježava ova 25. godišnjica, donosi Aleksandar Timofejev.
Saša, kako je obilježena dvadeset peta godišnjica 5. oktobra Srbiji.
Jednom rečju bledo. Studenti su zauzeti drugim stvarima i sećanje na taj dan očigledno im nije prioritet. Opozicija je saopštenjima i pojedinim izjavama podsetila na važnost svrgavanja režima Slobodana Miloševića. Istini za volju, prošlo je četvrt veka i mnogi od onih koji su sada na političkoj sceni tada se još nisu ni rodili ili su bili premladi da se bave politikom i da su uopšte i tada znali šta se događa.
A vlast? Sada su na vlasti u Srbiji zapravo isti oni koji su svrgnuti 5. oktobra 2000.?
Da. I to u punom formatu, samo donekle izmenjenih pozicija. Socijalisti su sada manji partner Srpske napredne stranke koja je onda pod imenom Srpska radikalna stranka bila manji ali glasni partner socijalista. I ljudi su manje više isti. Postoji ona šaljiva izreka: „Sve je isto, samo Miloševića nema“. U svakom slučaju predstavnici vlasti gledali su juče, a i dugo unazad da 5. oktobar ili ne pominju, da se, što se kaže, zaboravi, ili su o njemu govorili sa nipodaštavanjem, kao grešci koja je posle skupo plaćena. To im je i šlagvort za oštro kritikovanje i vređanje tadašnjih novih vlasti a sada opozicije, da su bili korumpirani kriminalci i lopovi koji su navodno razorili Srbiju. Iako je ona, podsetićemo, tada bila devastirana, ratovima i bombardovanjem iscrpljena, od čitavog sveta izolovana, bukvalno na ivici gladi.
Imaju li osnove takve kritike?
To bi zahtevalo mnogo više od jednog razgovora, ali u najkraćem, u politici nevinih nema, no Srbija je svakako ponovo posle 5. oktobra postala deo sveta. Možda je ovde dobro pomenuti najavu voditeljke jedne od opozicionih televizija koja je njihov sinoćnji Dnevnik otvorila rečenicom: „Jedna nada rođena 5. oktobra 2000. ubijena je već 12. marta 2003.“ To jest na dan kada je ubijen premijer Srbije Zoran Đinđić.
Zoran Đinđić
A kako danas reagiraju studenti na spomen svrgavanja Miloševićevog režima?
Ogromna većina njih tada nije bila ni rođena ili su bili bebe. Oni i sami kažu da su o tome slušali od roditelja i infomišući se na internetu. Kažu da je to bio važan datum, ali ne govore mnogo o tome. Uostalom bave se za njih važnijim stvarima od istorije. S jedne strane kažu da završavaju izbornu listu, ispitni rokovi su u toku, a bliži se i 1.11. kada je godišnjica tragedije u Novom Sadu i početak nove školske godine, a tada ćemo videti šta će biti.
Kako su mediji jučer izvještavali o toj temi?
Kao što rekoh, prilično bledo, s obzirom na to da se radilo o dvadeset petogodišnjici velike promene u Srbiji. Antirežimski su dali priloge ili tekstove, ne prevelike, gde su citirali pojedine učesnike protesta i pomenuli imena dve davno zaboravljene žrtve 5. oktobra, devojku koja je pala pod točkove kamiona i čoveka koji je umro od infarkta na demonstracijama. Vlastima bliski su brutalno kritikovali, da ne kažem težu reč, sve što se tada događalo nazvavši Slobodana Miloševića „prvom žrtvom obojene revolucije“. Javni servis Radio televizija Srbije o 25 godina 5. oktobra na sredini emisije objavio je šturu vest u trajanju dvadesetak sekundi. Mreže su po običaju „gorele“ za i protiv, ali danas su na redu već druge teme.
Zapaljena zgrada Radio-televizije Srbije, 5. oktobra 2000.
Često postavljano pitanje je i zašto nije bilo 6. oktobra, tj. zašto nije poslije pobjede opozicije i preuzimanja vlasti došlo do potpunog razmontiranja Miloševićevog režima?
Jeste, to se često ponavlja kao svojevrsna mantra. Evo na primer i za večeras je opozicija u Čačku najavila skup ujedinjenja na lokalu sa porukom da organizuju 6. oktobar koji se nikada nije desio. Istini za volju ko je tada bio u vrtlogu događaja najčešće će posvedočiti da su i situacija i odnosi, kako u zemlji, tako i unutar samog DOS-a, što je skraćenica od Demokratske opozicije Srbije, raznorodne velike koalicije koja je preuzela vlast, bili takvi da se još jedan veliki korak tada nije mogao izvesti.
Žarko Korać, Potpredsjednik Vlade Srbije poslije 5. oktobra i profesor Beogradskog sveučilišta u mirovini, naš je današnji gost.
Gospodine Korać, Stalno se prave paralele između onog vremena i sadašnjice. Studenti i građani evo od tragedije u Novom Sadu već punih 11 mjeseci su na ulicama. Ali se još nije dogodio nikakav preokret, nikakvo preuzimanje odgovornosti niti odstupanje s vlasti. Tada, 2000., su prosvjedi bili kratki, samo desetakak dana. Zašto je sada drugačije?
Milošević nije hteo da prizna izborni poraz, to su protesti posle izbora. Milošević je odbijao da prizna rezultate i mi smo se ujedinili, mi smo izbore dobili pod vrlo teškim okolnostima, govorim o koaliciji DOS, i onda više ništa drugo nismo imali, nego pozvati građane Srbije da dođu i da oni preuzmu vlast. Koja je bila njihova, oni su je izglasali. I tada je u Beograd došlo, niko živ ne zna ni danas, 300, 400 hiljada, možda pola miliona ljudi iz cele Srbije. Miloševiću je tada pod pritiskom te ogromne mase ljudi otkazala policija i vojska, tako da on više nije imao poluge vlasti u on je posle nekoliko dana priznao da je izgubio izbore. Što se tiče sada, Vučić ne daje izbore jer on sada bi izgubio izbore. Dakle, on ne daje izbore i zato ovi protesti traju tako dugo jer on vodi jedan rat iscrpljivanja sa Srbijom. On gubi podršku, nešto je sad stabilizovao, ali još uvek je ona ispod 50 posto. Dakle, nema natpolovičnu većinu glasova i on ne daje izbore koje traže svi koji su za promenu, i to pod vrlo teškim okolnostima jer Vučić kontroliše medije. Mislim da u ovom trenutku on pokušava da vrati pod kontrolu jedine dve televizije koje ne kontroliše, to su N1 i Nova i ja mislim da on neće nikako ići na izbore ako može da izbegne. I mi ustvari imamo za sada relativno mirnu Srbiju, bez obzira na politiku batinanja i nasilje na ulicama. Bez velike podrške Evrope demokratska Srbije je danas prilično usamljena moram da kažem. Ona je sama i sama se bori za svoju budućnost demokratsku tražeći izbore koji bi opet bili pod vrlo teškim okolnostima. Drugim rečima, karakter protesta je jednak, borba za demokratsku Srbiju, ali prvi put 5. oktobra smo mi tražili izborne rezultate, a sada tražimo izbore koje ne da autokrata Vučić.
Saša, ti si tada bio u centru događaja kao izvjestitelj?
Da izveštavao sam o svemu tome za čuveni pokojni Radio B92. Nedeljama, a ne dan posle 5. oktobra postojao je strah i nije bilo sigurno da se odnekud neće pojaviti ko zna koje formacije da oružjem štite svoje interese kojima se nova vlast ne bi mogla odupreti. Stalno pričam o tome kako je na prvom postpetooktobarskom zasedanju Skupštine u Sava centru kada je predsedničku zakletvu položio Vojislav Koštunica bilo toliko oružja da bi da se neko slučajno jače nakašljao sigurno došlo do masakra. Bivša vlast je bila spremna da se odrekne Miloševića jer su bili svesni da mu je rok prošao, ali ne i da preda ono što su materijalno osvojili ili da se nađe iza rešetaka. U tim uslovima teško se mogao dogoditi 6. oktobar, a šta je bilo posle duga je priča.
Vojislav Koštunica
Postoje li paralele između 5. oktobra 2000. i onoga što se u Srbiji događa danas?
Dosta se govori o tome, mada osim po brojnosti ljudi na protestima, sličnosti nema mnogo. Srbija je onda bila razorena zemlja, na kolenima. Vladala je gotovo glad, restrikcije struje, zdravstvo u kolapsu, gorivo se kupovalo na ulicama na flaše od litar i po, medijska scena i pravni sistem u raspadu... Danas, ma koliko neko to želeo da poistoveti, situacija nije ni slična. U Srbiji je značajno smanjena nezaposlenost, zarade i penzije rastu. Osnovne potrepštine običnog čoveka su neuporedivo bolje nego pre. Daleko su od savršenih ali i od onoga što je bilo. Postoji puno stvari za koje se vlast može kritikovati, uostalom to je tema svakog dana već 11 meseci, ali situacija nije uporediva sa onom od pre četvrt veka.
Protesti 2025. na trgu Slavija u Beogradu
I položaj Srbije u svijetu nije isti.
Tako je i to je veoma važno. Slobodan Milošević je na kraju od Zapada bio tretiran kao Balkanski kasapin, a Istok ga nije baš srčano branio. Aleksandar Vučić je uz određena izmicanja kojima prisustvujemo i dalje poželjan sagovornik Zapada, a u bliskim je odnosima sa Kinom i solidnim sa Rusijom. A to za razvoj situacije u zemlji veličine Srbije, da se ne lažemo, može biti krucijalno.
