Znanost ili falsifikat?

Lažirani podaci i kupljene publikacije sve više prodiru u znanost. Vijest je to koju su razotkrili istraživači koji tvrde da iza svega stoji dobro organizirana mreža znanstvenih prijevara. Je li umjetna inteligencija dovela do ove eksplozije? Razgovaram s prof. dr. Izetom Mašićem o sistemima provjere plagijata dok kolega Filip Slavković istražuje prijete li falsifikati znanstvenoj literaturi.

Istraživanja su jasna: broj lažnih znanstvenih radova raste gotovo deset puta brže od broja onih legitimnih. Iza takvih brojki stoje prevarantske mreže koje koriste automatizaciju i umjetnu inteligenciju kako bi brzo i jeftino proizvodile velike količine krivotvorenih studija.

One se potom prodaju po visokim cijenama. Ali zašto?

Znanstvenici su pod ogromnim pritiskom da, osim što rade svoj svakodnevni posao, što brže i što češće objavljuju nove spoznaje. To je, navodno, siguran put za dobivanje projekata, a onda i za napredak u karijeri.

Zbog toga: Neki istraživači plaćaju i desetke tisuća eura da bi bili navedeni kao suautori.

Studija Sveučilišta Illinois (objavljena u časopisu Proceedings of the National Academy of Sciences) pokazuje da je ovakva znanstvena prijevara već poprimila "industrijske razmjere".

Povlačenje objavljenih članaka sve je češće – jer se mnogi pokažu kao krivotvoreni, kupljeni ili na drugi način sumnjivi.

Sa mnom je kolega Filip Slavković koji kaže da je bio šokiran načinom na koji je prevara u akademskim krugovima organizirana i iznenađen razmjerima plagijata u znanstvenim radovima. Filipe, o čemu se to radi?

Pojavio se, Majo, novi naučni rad koji se bavi samim naučnim radovima i pokazuje da su prevare pri objavljivanju naučnih radova toliko rasprostranjene i tako sistematski sprovođene da su sada dosegle industrijske razmere. Sa pojavom novih tehnoloških mogućnosti za tajno kopiranje tuđih radova ili kreiranje lažnih rezultata istraživanja, razvila se globalna nelegalna industrija plagijata.

To zvuči kao organizirani kriminal među znanstvenicima. Ali kakva je to studija tj. da nije i ona lažna?

Petočlani tim istraživača je za Univerzitet u Ilinoisu, u Sjedinjenim Američkim Državama, napisao studiju koju su nazvali „Entiteti koji omogućavaju organizovane naučne prevare su brojni, stabilni i sve ih je više“. I taj naziv već sve govori i onome što su utvrdili. Studija je objavljena početkom avgusta ove godine, dakle pre samo tri nedelje, u specijalizovanom naučnom žurnalu PNAS koji je posvećen upravo radovima koji se objavljuju u američkoj akademskoj i naučnoj sferi. Pažnja koju je izazvala sigurno bi privukla i kritike da je razloga za njih bilo tako da se može zaista reći da su rezultati studije verodostojni i nije čudo što su izazvali veliku zabrinutost među stručnjacima.

A što konkretno u toj studiji piše?

Istraživanjem se dokazuje da je u ili među naučnim radovima sve više prevara i to u velikom stilu. Istraživači su najpre ustanovili da je sve veći broj stručnih radova koji moraju da budu povučeni jer se ispostavi da su bili plagijati, da su kupljeni ili da je njihovom objavljivanju prethodila neka druga nedozvoljena aktivnost. Da je broj povučenih naučnih radova sve veći su, inače, ustanovili tako što su upoređivali velike zbirke podataka o objavljivanim studijama. Naučni radovi publikuju se u specijalizovanim žurnalima čime postaju deo nacionalnog ili svetskog naučnog blaga i time autorima donose akademsko priznanje, otvaraju puteve ka uspešnoj karijeri i omogućavaju veću zaradu.

Da bi neki znanstveni rad bio prihvaćen, nije dovoljno samo da su autori iznijeli neke podatke i tvrdnje već je potrebno da kritičku recenziju napišu i drugi, već priznati autoru iz istog područja.

A na kraju urednici u pomenutim specijalizovanim žurnalima odlučuju o objavljivanju tih radova. Ovaj tim od pet istraživača je sad utvrdio da u pojedinim stručnim publikacijama jedni te isti urednici bivaju odgovorni za neproporcionalno visok broj radova za koje je kasnije utvrđeno da su bili na neki način neregularni pa su bili povučeni. Daljim proverama su uvideli da mreža jednih te istih autora jedni drugima šalju radove na proveru, te da je među tim radovima neproporcionalno mnogo onih koji kasnije bivaju povučeni, dakle za koje je utvrđeno da su makar delom lažirani. A onda su sve to uporedili sa podacima o tome koji su konkretno vidovi prevare korišćeni pa su videli da su često u različitim radovima objavljivani jedni te isti dijagrami i grafike, svi sačinjeni na osnovu potpuno ili makar delom izmišljenih podataka. U suštini, dokazali su da postoji globalna mreža prevaranata koji fabrikuju delove studija ili kompletne naučne radove kao da je reč o nekoj organizovanoj kriminalnoj grupi koja preprodaje recimo „Njaki“ patike, „Abibaš“ trenerke i sl.

To je baš bilo opsežno; ali izgleda je i prevara sa znanstvenim radovima postala opsežna operacija?

Broj lažiranih studija raste skoro deset puta brže nego ukupan broj objavljenih naučnih radova. Uz pomoć kompjuterskih programa, a pogotovu tokom poslednjih par godina uz pomoć veštačke inteligencije, veoma brzo i jeftino se mogu pisati kompletno lažirane publikacije koje onda budu prodavane za puno novca. Sami po sebi plagijati nisu ništa novo, samo je ova najnovija studija u SAD obelodanila razmere prevare. Ali i u Nemačkoj postoje naučnici koji se već dugo bave istim problemom a jedan od njih, Bernard Zabel sa Univerziteta u Magdeburgu, kaže da prvi podsticaj često dolazi od svojevrsnih agencija za plagijate koje se same javljaju naučnicima i nude im da im pomognu u pisanju radova, naravno za novac. Sistem je do detalja organizovan tako da se i čitav rad na naučnom radu može prebaciti na druge specijalizovane agencije, tzv. fabrike papira, koje, kako bi se to ponekad reklo, štancuju stotine ili hiljade potpuno izmišljenih studija na sve moguće teme. I na kraju, plagijatska agencija pronalazi urednike naučnih žurnala koji takve fake radove objavljuju. Tu, kao i u čitavom ovom nelegalnom procesu, postoje različite tarife pa je npr. najjeftinije objaviti studiju u nekom žurnalu za koji je malo ko čuo; skuplje je objaviti u nekom od naučnih žurnala koji su nekada bili ugledni ali su, recimo, bankrotirali pa su prevaranti otkupili samo naziv i njime se koriste; a najskuplje je ugurati isfabrikovanu studiju u jedan od onih zaista renomiranih naučnih žurnala u kojima se objavljuju najvažniji naučni radovi – ali je i to moguće.

A to je moguće jer te agencije koje organizuju prevare onda potplaćuju izdavače znanstvenih časopisa ili?

Prevara na kraju uvek funkcioniše uz pomoć novca i zarad novca. S jedne strane: specijalizovani naučni žurnali objavljuju naučne radove, to je njihov poslovni model, i zato su zainteresovani i da objavljuju najkvalitetnije ali i da objavljuju dovoljne količine. S druge strane: akademski sistem takođe zahteva od naučnih radnika, ali i ne samo od njih, da makar povremeno objavljuju radove. To donosi i direktnu zaradu, recimo od prodaje, ali mnogo više i uspon u karijeri što onda znači ili veću mesečnu platu ili dodatne dobro plaćene poslove. Profesor Bernhard Sabel iz Magdeburga to na nemačkom primeru ovako objašnjava: Univerziteti i drugi naučni instituti sami nemaju sav novac koji im je potreban za sva istraživanja koja žele da sprovode pa su upućeni na fondove ili projekte iz kojih crpe dodatne budžete.

A da bi se došlo do tih projektnih fondova, uvijek treba prikazati i nešto novo i interesantno što su znanstvenici već napravili.

Time raste pritisak na stručnjake da proizvedu uvek nove studije ali za to često nema ni dovoljno vremena ni dovoljno ljudi. Kako da npr. doktor medicine koji je još i hirurg pored svih obaveza u operacionom salama još uspe da svake dve godine učestvuje u radu nekog novog istraživanja – to je pitanje koje postavljaju i one agencije za plagijate pa se javljaju lekarima i nude svoju vrstu pomoći po ceni od par desetina hiljada evra i prevara počinje. To se, zapravo, još uvek dešava veoma retko, ili je barem retkost u Nemačkoj a mnogo češće u državama i društvima koji nisu transparentni poput Kine ili Indije ili Irana. Ali svaki novi plagijat u nauci donosi opasnost da lažni rezultati budu preuzimani u novim radovima te da se u seriji donose pogrešni zaključci, što bi posebno dramatično bilo u medicini. Upravo je profesor Zabel objavio i knjigu „Fake Mafia“ koja pokazuje da je većina plagijata baš iz bio-medicine, mada to ne začuđuje jer je i većina svih naučnih radova ovde upravo iz te oblasti.

U Njemačkoj su ipak mnogo poznatiji plagijati koji su bili u vezi s politikom odnosno političarima.

Najstariji primer je političarka Anette Schavan kojoj je doktorska disertacija iz 1980. povučena 2013. godine jer su tzv. lovci na plagijate ustanovili da je koristila delove tekstova drugih autora a da ih nije kao preuzete označila. Anet Šavan, inače političarka Hrićšansko-demokratske unije, je u tom trenutku čak bila savezna ministarka za obrazovanje pa je morala da podnese ostavku. Ti lovci na plagijate su se, inače, pojavili tek pre dvadesetak godina a njihov do sada najveći „ulov“ verovatno je bio savezni ministar odbrane Karl-Theodor zu Guttenberg iz Hrišćansko-socijalne unije kome je 2011. oduzeta doktorska titula koju je stekao 2007. Gutenberg je takođe kopirao od drugih autora a tuđe rezultate istraživanja nije označio kao citate. Još jedna visoko pozicionirana političarka je sad bivša predsednica vlade Berlina, Franziska Giffey iz Socijaldemokratske partije, kojoj je doktorski rad iz 2010. poništen 2021. I kod Gifaj je problem bio kopiranje tuđih tekstova. Plagijati doktorskih disertacija su pri tom drugačiji od lažiranih naučnih publikacija jer doktorske disertacije proveravaju profesori na univerzitetima te su ti mentori i odgovorni za manjak kontrole dok naučni radovi koji se objavljuju u specijalizovanim žurnalima praktično ne podležu nikakvoj direktnoj kontroli akademskih institucija. Zato recimo profesor Zabel i predlaže da se za naučne publikacije uvedu kontrolni mehanizmi, neka vrsta tehničkog pregleda, da bi se prevare sprečile.