Što je zloupotreba moći?

Sva društvena uređenja - kako na jugoistoku Evrope tako i u Njemačkoj - podrazumjevaju hijerarhije i raspodjelu moći. Što je demokracija razvijenija, to je manje moći u rukama jedne osobe. Kakvih sve oblika zloupotrebe moći ima i kako se od nje obraniti, posebice na radnom mjestu u Njemačkoj kad pretpostavljeni prijeđe granice onoga što mu je dopušteno?

Sa zloupotrebom moći se susrećemu posvuda u svakodnevici, no na sreću to ne osjaća baš svatko od nas direktno na svojoj koži.

Što je po definiciji zloporaba moći? Ona označava iskorištavanje hijerarhijskog ili strukturnog položaja moći kako bi se osigurale osobne prednosti ili druge dovelo u nepovoljan položaj. Može se očitovati u prekomjernom zadiranju, neprimjerenom utjecanju, zastrašivanju, omalovažavanju ili ograničavanju mogućnosti razvoja.

Npr. u kontekstu visokog obrazovanja zloporaba moći osobito se pojavljuje ondje gdje postoje odnosi ovisnosti – primjerice između nastavnika i studenata, nadređenih i zaposlenika ili mentora i doktoranada.

Zlouporabe moći ima i u privatnom okružju, što opet zalazi u područje obiteljskog nasilja.

No najčešća je ipak pojava zloupotrebe moći na radnom mjestu. Što se pod time podrazumijeva: zloporaba moći na radnom mjestu predstavlja iskorištavanje položaja moći (npr. onoga nadređene osobe) kako bi se druge osobe šikaniralo, oštetilo ili dovelo u nepovoljan položaj, što je često povezano s psihičkom ili fizičkom patnjom.

Znakovi toga mogu uključivati verbalne uvrede, nadzor, nepravednu kritiku, mobing, nerealne radne zahtjeve, izolaciju ili druge oblike psihičkog ili fizičkog nasilja. Zloporaba moći može također služiti tome da se pojedinac samome sebi ili drugima pribavi određene prednosti.

Posebno su za nas zanimljivi specifični slučajevi zloupotrebe moći koje proizlazi iz specifičnog odnosa poslodavca i posloprimca. Kada recimo netko tko je tek došao u Njemačku postane ovisan o svom zemljaku ili rođaku koji mu je pronašao radno mjesto i tko mu je nadređen.

No i u drugim segmentima života se suočavamo sa zloupotrebom moći čime se malo dublje pozabavio moj kolega Saša Bojić.

Da bismo govorili o zloupotrebi moći, najprije moramo da nekako definišemo taj poprilično širok pojam.

Ako svedemo i sažmemo sve moguće teorije i razglabanja o moći na jednu rečenicu, onda bi ona mogla da glasi: moć je sposobnost da utičemo na ponašanje, odluke ili percepcije drugih ljudi, pa tako i na tok događaja, čak i onda kada oni nisu sa tim saglasni. A kada se ta sposobnost koristi za ostvarivanje nezakonitih, moralno problematičnih ciljeva ili naprosto zadovoljenje lične patologije, govorimo o zloupotrebi moći. U današnjem svetu, teško je biti moćan onako „sam po sebi“, već se moć stiče osvajanjem položaja na društvenoj lestvici ili lestvici karijere. I naravno u slučajevima zloupotrebe moći, potrebno je imati i sasvim specifičan psihološki sklop. U kojem se veoma često javlja emocionalna hladnoća, smanjena empatija, sklonost manipulaciji bez griže – ili bez mnogo – griže savesti, što bi moglo da bude otprilike neka subklinička slika psihopate. I naravno postoji mogućnost da se više takvih individua udruži i formira grupu koja je zaposela određene funkcije i napravila čitav sistem zloupotrebe moći.

Ali naravno da postoje manje i veće zloupotrebe moći, odnosno, niži i viši nivoi te zloupotrebe. Šta bi se o tome moglo reći?

Pa da – to nas zapravo vodi u klasičan prikaz sistema moći kao piramide koja ima slojeve – na vrhu su najmoćniji ljudi, oni koji mogu da deluju globalno pa tako i zloupotrebe svoju moć na globalnom nivou, a na dnu – oni koji pojedinačno nemaju moć. Ovi na dnu su obični građani iliti potrošači. Oni pojedinačno nemaju gotovo nikakvu moć a kolektivno imaju neke mogućnosti, kroz proteste, bojkote ili razne društvene inicijative. Pošto nemaju moć, ne mogu ni da je zloupotrebe, tako da su te inicijative usmerene obično protiv zloupotrebe moći od strane viših slojeva.

Koliko onda ima tih slojeva – na prvi pogled se čini da bi ih moglo biti mnogo.

I ima ih mnogo ali većina teoretičara ih obično grupiše u pet osnovnih slojeva. Jedan sam već pomenuo. To je građanin koji rinta osam sati dnevno, a preostalo vreme provodi u saobraćajnoj gužvi i rešavanju porodične logistike. To su milioni ljudi čiji životi zavise od faktora nad kojima nemaju nikakvu kontrolu. Sloj iznad njih čine oni zaposleni koji imaju ograničenu ekspertsku moć ali su i dalje u relativno jakoj zavisnosti od viših slojeva. U to spadaju mnogi naučnici, umetnici i stručnjaci svih vrsta. Iznad njih je sloj tzv. srednjeg menadžmenta, direktora odseka, profesora i dekana ili lokalnih političara. Oni imaju administrativnu i proceduralnu moć određenog stupnja i u njihovim redovima počinje i ono što je vrlo važno u sprovođenju i zloupotrebi moći: kontrolu resursa, u tom slučaju – manjeg obima. Iznad njih je tzv profesionalna elita, koja ima formalnu moć, i u taj sloj spadaju političari visokog ranga, ministri, državni sekretari, upravni odbori koncerna, direktori banaka, urednici velikih medija i slično. Oni imaju uticaj na ogromne delove društva pa se i zloupotrebe tog uticaja odražavaju na ogromne delove društva. I na vrhu piramide su šefovi država ili vlada, veliki bogati biznismeni, svetske organizacije, u njihovim rukama je politička, finansijska, medijska moć. Tako bi grubo izgledalo s tim što, kažem, u svakom od ovih slojeva, pa i u najvišem, postoji hijerarhija.

Dobro – to su sve primjeri za mogućnost zloupotrebe moći, ali kako se te zloupotrebe konkretno ostvaruju, kojim metodama se stiže do nezakonitih ciljeva? Primeri o kojima mediji najčešće izvještavaju su nekako uvek povezani sa seksom, tačnije, odnosom između muškaraca na visokim pozicijama i žena u ulozi žrtve.

Seksualna ucena i pritisak su dugo bili – i ostali – nešto što se u estradnom svetu gotovo podrazumeva. Najpoznatiji primer je holivudski skandal sa Harvijem Vajnstinom, holivudskim producentom koji je koristio svoju funkciju i moć da seksualno zlostavlja žene. To su bile glumice, pomoćnice, i druge vrste holivudskog ženskog osoblja. Često je pretio da će ima uništiti karijeru ako ga odbiju, i koristio je sistem ćutanja u kojem se plaćaju nagodbe i sklapaju ugovori o tajnosti. I naravno tako nešto može da omogući samo mreža moćnih saradnika. Tu je naravno i slučaj Džefrija Epstina, finansijera koji je imao ogromnu moć, kako ekonomsku tako i moć uticaja, uhapšenog 2019. pod optužbama za seksualni trafiking u koji su bili uključeni i maloletnici. Tu su da tako kažem prljave strasti klijentele iskorišćene za sistem ucenjivanja osoba među kojima neke spadaju u vrh malopre pomenute piramide. I zato do danas nije objavljena tzv. Epstinova lista klijenata, a i kada – i ako – bude objavljena, veliko je pitanje koliko će biti autentična i kredibilna, a u kojoj meri pročišćena tako da se neki izvuku iz afere, a neki unište.

Tu je i slučaj Džimija Sevila (Jimmy Savile), britanskog TV-voditelja koji je decenijama bio jedna od perjanica BBC-ja da bi teknakon njegove smrti bilo obelodanjeno da je seksualno zlostavljao stotine ljudi, ukjučujući i decu, i to u bolnicama, školama i drugim institucijama. Eto da ostanem na ta tri primera. No u svakom od njih je prisutna žalosna činjenica da je u zaveri učestvovao veliki broj ljudi, to su lica koja se svakodnevno sreću na poslu, u susedstvu, vide na TV-ekranima.

Seksualne ucjene su doduše očito samo jedan od vidova zloupotrebe moći.

I to je tačno, nažalost, metoda ima mnogo i tokom istorije su stalno usavršavane. Tu je najpre klasičan mobing, Sistematsko ponižavanje, vređanje, izolacija, zadavanje nemogućih zadataka. Cilj je pokoriti osobu, naterati da ode, ili je držati pod kontrolom. Imamo i pretnje uništenjem karijere. Primeri: šef kaže „Ako uopšte nešto pričaš o ovome, nikad više nećeš dobiti projekat.“ Imamo i manipulisanje informacijama - neko ko kontroliše informacije koristi ih da utiče na tuđi izbor, utišava neprijatne podatke ili širi dezinformacije da bi odbranio svoju poziciju. Često ide zajedno sa ucenama („znamo kompromitujuće podatke o tebi…“). Tu je i finansijski pritisak - dodeljivanje budžeta samo poslušnima, uskraćivanje plata, neisplaćivanje honorara, namerno stvaranje ekonomske nesigurnosti. A postoji i direktno fizičko ili verbalno nasilje, koje je nešto rasprostranjenije u sportu ili na primer vojsci.

Ni Njemačka svakako nije imuna na takve stvari.

Nikakao, evo najsvežiji slučaj je sudska presuda iz jula ove godine. U ovom slučaju koji je završio pred Višim radnim sudom u Kelnu radnica je tužila kompaniju zbog ponašanja direktora koje je sud ocenio kao težak oblik zloupotrebe moći. Direktor joj je godinama slao seksualizovane i neprikladne VotsEp poruke, održavao flert koji je prelazio granice profesionalnog odnosa i kasnije, kada je ona odbila da nastavi takvu komunikaciju ili da ulazi u privatni odnos, počeo da je kažnjava na poslu: kritikovao je njen rad bez osnova, oduzimao privilegije koje joj je ranije dao, povukao poklone, pa čak i službeni automobil. Sud je zaključio da je direktor svoju formalnu poziciju iskoristio da vrši emocionalni i profesionalni pritisak, pri čemu je radnica razvila ozbiljne psihičke posledice, uključujući i simptome posttraumatskog stresnog poremećaja.

LAG Köln je zbog toga odlučio da je nastavak radnog odnosa za radnicu „neizdrživ“ i da se ugovor mora raskinuti sudskom odlukom, uz obavezu isplate otpremnine od 68.153,80 evra. Sud je naglasio da je ponašanje direktora bilo seksističko, ponižavajuće i vođeno namerom da kazni radnicu zato što nije pristala na njegov privatni odnos, što predstavlja tipičan slučaj zloupotrebe hijerarhijske moći. Ova presuda ima širi značaj jer pokazuje da nemački sudovi prepoznaju i sankcionišu zloupotrebu moći i u situacijama u kojima nije došlo do fizičkog napada — dovoljno je da nadređeni koristi svoj položaj da stvori neprijateljsko, manipulativno ili zastrašujuće okruženje za zaposlenog.

To je dakle sasvim konkretan slučaj koji je potpuno razrešen na sudu, ali i Nemačka naravno ima svoju estradu, svoju političku i medijsku hijerarhiju i zilione svojih „autohtonih“ borbi za moć.

I za kraj mi reci šta je moguće učiniti protiv zloupotrebe moći?

Zloupotrebe moći mogu se znatno otežati kada se u organizacijama i institucijama uspostave mehanizmi koji moć čine transparentnom, ograničenom i kontrolisanom. To pre svega podrazumeva jasno razdvajanje ovlašćenja kako nijedna osoba ne bi imala preveliku diskreciju nad drugima, kao i uvođenje transparentnih procedura donošenja odluka koje se mogu proveriti i revidirati. Važno je i postojanje nezavisnih tela – bilo unutrašnjih poput poverenika za etiku, bilo spoljašnjih poput inspekcija, medija ili sudova – koja mogu da prime prijave, sprovedu istrage i sankcionišu zloupotrebe bez straha od pritiska. Ključnu ulogu imaju i zaštitni mehanizmi za uzbunjivače, jer ljudi će prijaviti zloupotrebu samo ako veruju da će biti zaštićeni. Pored toga, kulturološki faktor je presudan: organizacije u kojima se neguje kultura otvorenosti, gde je kritika dozvoljena, a moć shvaćena kao odgovornost a ne privilegija, automatski proizvode manje zloupotreba. Obuka menadžera o etičkoj upotrebi ovlašćenja i redovno procenjivanje radnog okruženja dodatno smanjuju rizik, kao i transparentni sistemi napredovanja koji se zasnivaju na kompetencijama, a ne na privatnim vezama. Sve to zajedno stvara okruženje u kojem je zloupotreba moći ne samo teža nego i društveno „skuplja“ za počinioca, jer je šansa da će biti otkriven, prijavljen i sankcionisan mnogo veća.