Novinarke protiv nasilja prema ženama

Jeste li ikada obratili pažnju na to kako mediji izvještavaju o nasilju nad ženama? U Srbiji djeluje mreža "Novinarke protiv nasilja prema ženama", koja okuplja više od 70 novinarki i radi na unapređenju profesionalnih standarda izvještavanja o ovoj temi.

U današnjoj epizodi moje gošće su novinarke, Ana Manojlović, sa Radio Televizije Srbije (RTS) i Jelena Djukić Pejić, naša dopisnica. Govorimo o smjernicama za medijsko izvještavanje, rezultatima analize objava iz 2024. godine i ulozi medija u oblikovanju javnog diskursa o rodno zasnovanom nasilju.

Način na koji mediji govore o nasilju nad ženama nije bezazlen. On može dodatno povrijediti žrtvu, može normalizirati nasilje ili, ako je taj ton ispravan, može pomoći društvu da to nasilje prepozna i osudi.

Upravo iz te dileme u Srbiji je nastala mreža Novinarke protiv nasilja prema ženama, grupa koja okuplja više od 70 novinarki iz različitih redakcija sa ciljem da se o nasilju izvještava odgovorno, etično i bez senzacionalizma.

Jer, i dalje, vijesti o nasilju nad ženama, često prate dramatični naslovi, šokantni detalji i fotografije koje više liče na prizore iz nekog true crime jeftinog dokumentarca nego na ozbiljan društveni problem.

Mene je zanimalo kako se mijenja medijski jezik kada je riječ o nasilju? Koliko su mediji zapravo spremni da preuzmu odgovornost? I što pokazuju analize novinskih tekstova u Srbiji danas?

O tome razgovaramo s našom dopisnicom Jelenom Djukić Pejić.

Jelena, u Srbiji postoji grupa“Novinarke protiv nasilja prema ženama“ – šta je njen zadatak?

Majo, Novinarke protiv nasilja prema ženama je grupa koja broji više od 70 novinarki iz Srbije, mahom iz dva najveća grada Beograda i Novog Sada. Nije to nešto na šta smo inače navikli kada je reč o ženskim organizacijama koje se bave ženskim ljudskim pravima. Ovde je reč o vrlo specifičnom cilju, a to je manje nasilja prema ženama u medijima. Kad kažem, manje nasilja, to mislim u svakom smislu, jer ova grupa je nastala iz potrebe da se u medijskim izveštajima o nasiju prema ženama govori kao o društvenom problemu, da se ukazuje na uzroke na nasilje i da se javno osuđuje svaki oblik nasilja. Naravno, i da se institucije nadležne za zaštitu od nasilja pozivaju na odgovornost.

Po čemu se to razlikuje od novinarskog kodeksa koji bi trebalo da se poštuje?

Lepo si rekla, trebalo bi da se poštuje, ali u Srbiji se kršenje kodeksa, kao ni mnoga druga kršenja pravila, takođe ne kažnjavaju, pa ako je crna hronika nešto što će doneti veliku čitanost, ima medija i urednika koji samo o tome misle, a ne o tome kako će neki novinarski izveštaj uticati na žrtvu nasilja i njenu porodicu, onda za takve medije nema dileme. Klikovi i čitanost su priroriteti. Mediji u Srbiji su godinama unazad zaista bili prepuni senzacionalističkih naslova, tizera, stranica, i mogu slobodno reći, odvratnih slika, detalja i ličnih podataka u ovakvim slučajevima.

I tako je nastala grupa Novinarke protiv nasilja.

Da se krene od samih novinarki koje će širiti svoju mrežu, svoja iskustva i svoje znanje, a sve sa ciljem da podsete i na kodeks i da uvaže dostojanstvo osoba o kojima pišu. Najvažnije, da ne ugrožavaju bezbednost žrtve. I na kraju, da doprinesu svojim zajedničkim medijskim delovanjem borbi protiv nasilja prema ženama.

Na taj način se pruža podrška ženama koje su preživele nasilje, ohrabruju se da iz nasilja izađu, a društvo se podstiče na nultu toleranciju prema nasilnom ponašanju, jer ono što je ranije viđano u medijima, a čega još uvek ima previše, zapravo je opšta „normalizacija“ u javnom prostoru.

To je naravno, vrlo dug proces u koji su ove novinarke ušle 2017. godine, a grupu je formirao Program UN za razvoj – UNDP i Fond B92.

Kako to izgleda u praksi? Čime se ova grupa novinarki bavi?

Moram pre svega da kažem da među ovim novinarkama ima onih koje rade za velike kuće, koje rade za male lokalne medije, koje rade na fakultetima, na departmanima za novinarstvo, koje rade u nevladinom sektoru, ima blogerki, i onih koje su pokrenule sopstvene podkaste kao preduzetnice. Dakle, iako su žene, iako su sve novinarke, znanje i iskustva koje one imaju zaista su šarenolika, i upotpunjuju se. Takođe, budući da slična organizacija ne postoji u regionu, ova grupa je samouka.

Dakle, čime se bavi – Novinarke su izdale publikaciju „Smernice za medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama“, pa se zalažu da se izveštava u skladu sa Smernicama, takođe, imaju na svom sajtu besplatnu bazu fotografija i ilustracija u skladu sa standardima za etičko medijsko izveštavanje koju mediji mogu slobodno da koriste umesto onih fotografija u kojima je žena inferiorna. Znate one ilustracije gde je žena povređena, ili sklupčana dok se rukama brani od nasilnika, ili one gde se vidi i nasilnik sa šakom stisnutom u pesnicu i slično. E, upravo te fotografije su pogrešne kada se izveštava o ovoj temi, jer podsvesno upućuju da je žena u podređenom položaju, a to nikako ne može da osvesti ženu koja trpi nasilje da izađe iz tog nasilja. Dakle, rad ove grupe ima puno smerova – radi se ujedno i na zaštiti žena, i na njenom ohrabrivanju, ali i na osudi nasilnika i na kraju, na pozivu institucija na odgovornost. Sve to kroz jednu naslovnu fotografiju u tekstu, a do teksta čitalac nije ni došao.

Kad smo kod ohrabrivanja, ohrabruju se i novinarke da se bave rodno zasnovanim nasiljem kao temom u svojim redakcijama, jer ovo ohrabrenje je posebno korisno novinarkama koje rade za medijske kuće koje su u Srbiji percepirane kao tabloidi.

Jel to znači da u vašoj grupi ima i novinarki koje rade za tabloide?

Naravno! To je jedan od važnih segmenata u radu ove grupe, da se obuhvati što veći broj novinarki koje svojim radom pokazuju svojoj redakciji i urednicima da izveštaj o nasilju prema ženama može da se napiše i bez nepotrebnih detalja. Ima odličnih novinarki koje svoje tekstove pišu u skladu sa svim profesionalnim standardima, a kojima urednik na kraju začini nekim ozbiljno pogrešnim naslovom, i još doda „Skandalozno“, „Brutalno“ i slično. O ovoj temi, naravno treba da se piše, ali kao o društvenom problemu, a ne da se teži senzacionalizmu. Zato „Novinarke protiv nasilja“ drže edukativne radionice za sve medijske radnike o profesionalnom izveštavanju o ovoj temi, a takođe rade i na umrežavanju svih aktera koji su uključeni u slučaj nasilja prema ženama.

Spomenula si smjernice za medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama. Šta tamo piše?

I Smernice se nalaze na sajtu, kao i besplatna baza fotografija, a njihov cilj je da pomognu novinarima koji se bave ovom temom da razreše dileme pred kojima se često nalaze, a posebno da izbegnu ili makar umanje nivo traumatizacije žena koje su imale bilo kakvo iskustvo nasilja.

Smernicama se najpre savetuje urednicima da se ovom temom bave novinari ili novinarke koji su iskusni u tome. Onda da se ne objavljuje identitet osobe koja trpi nasilje, adresa ili neki drugi detalji. Najpre zbog toga da bi se zaštitila ta žena, ali i da bi se zaštitila njena porodica. A onda i zbog toga, da druge žene koje su imale takva iskustva ne bi bile retraumatizovane i ponovo postiđene. Veoma važna stvar na kojoj se insistira u Smernicama je da u novinarskom tekstu odgovornost za nasilje mora da snosi nasilnik, a ne da se odgovornost prebacuje žrtvi. Ima u sprskim tabloidima puno onih detalja kada piše „izvori bliski ovoj porodici kažu da je bio ljubomoran, nije mu se dopadalo kako se oblačila“. Na primer. Ili, kažu da je bila neverna, ili da je potrošila sav novac... Puno toga može da bude u opticaju što povećava odgovornost žrtve, a ne nasilnika, pa se apsolutno instistira na tome da se nasilje ne opravdava, i da nasilnik uvek ima neki drugi izbor koji ne podrazumeva nasilje.

A šta je sa opravdavanjem nasilnika zbog njegovih sklonosti ili osobina?

Ni to se naravno, ne sme, nasilje se ne sme opravdavati ni time da je nasilnik bio zavisnik, alkoholičar, bilo šta od toga. Da je bio siromašan, ostao bez posla, pa je bio nervozan. Da je imao bilo kakve bolesti... To su dakle stvari koje se ne smeju naći u tekstu jer upućuju da je žena kriva, a ne nasilnik. Takođe, u tekstu se ne smeju naći ni svi relevenatni detalji ili sagovornici, kojih na žalost, u srpskim tabloidima još ima previše.

Sada sam bukvalno samo zagrebala po površini ovih Smernica, u njima piše puno korisnih stvari za svakog novinara. Takođe, pošto se u Srbiji najčešće piše o rodno zasnovanom nasilju kada se ono desi, u Smernicama se takođe preporučuje da se piše i uopšteno. A znate kako je uvek u novinarskom prilogu ili tekstu dobro imati, mi to kažemo ljudski primer. E pa to ne važi u ovoj situaciji. Bez takvih primera, jer je važno sačuvati dostojanstvo i bezbednost žene i njene porodice koja je trpela porodično nasilje. Drago mi je da mogu da kažem da se situacija u medijskim izveštajima od nastanka ove grupe do danas menja na bolje. To su sitni pomaci, ali važni. Analiza medijskih izveštaja koja se radi na godišnjem nivou pokazuje da je rad ove grupe zaista koristan.

Upravo je objavljena analiza medijskih objava o problemu nasilja prema ženama za 2024. godinu, koja je rađena tokom prošle godine. Kako se izveštavalo o ovoj temi.

Kad me to pitaš, moja prva pomisao je uh, jer sam i ja radila tu analizu. Bilo je tu svega, i nije bilo lako za podneti.

Dakle, u 2024. godini bilo je skoro 11.000 novinarskih tekstova i priloga na temu nasilja prema ženama, a tom temom su se ubedljivo najviše bavili online mediji, čak 76% objava je iz online prostora. Analiza pokazuje da mediji u Srbiji i dalje najčešće izveštavaju o konkretnim slučajevima nasilja prema ženama ili femicida, čak 77%, a tek 18% objava se odnosi na prevenciju, analizu društvenog konteksta, edukaciju javnosti – to je dakle još uvek zapostavljeno.

Zabeležen je porast tekstova koji prepoznaju nasilje kao društveni problem – 16% analiziranih objava u odnosu na 13% u analizi iz 2019. godine. To nije loše, ali treba bolje.

A šta je bolje u odnosu na prethodne godine?

- ređe se prebacuje odgovornost sa nasilnika na ženu koja je preživela nasilje, to je duplirano – 5% objava u 2024, a bilo je 10%. u 2019.

- Ređe se nasilje pravda alkoholom, siromaštvom i ličnim osobinama počinioca: u 2019. je to bilo 20%, a sada je to 7%

- Smanjeno je otvoreno nepoverenje preživelima ismevanje nasilja, to je sada 5% priloga, a bilo je 15% u 2019. godini.

Da li se u analizi spominje nešto što je posebno problematično?

Ono što je analiza još pokazala, to je da su naslovi ostali najproblematičnija tačka izveštavanja, jer često tekst bude sasvim korektan, ali u naslovu stoji jedan od onih natpisa: „Bruka“, „Šokantno“, „Nećete verovati“, a uz to stoji i da ti tekstovi sadrže foto i video. Čak u 27% objava ima fotografija i video zapisa koji na stereotipan i neadekvatan način prikazuju nasilje – to su prikazi simulacije nasilja, slike uplakanih žena sa fizičkim povredama, fotografije oružja ili fotografije putem kojih može neposredno da se utvrdi identitet preživele ili drugih osoba. A naravno, da postoje i slučajevi kada nema nikakvih fotografija ili videa, i ako ima, to je vrlo često neki drugi video, ali stoji u naslovu kako bi to neko otvorio.

U ovoj analizi za 2024. godinu više od polovine objava ima problematične naslove, čak 56% onih koji su prekršili neki od osnovnih principa etičkog izveštavanja, a to je pogoršanje na 2019. kada je to bio slučaj u 45% objava. To svakako ukazuje na tržišni pristup medijskim sadržajima i da se klikovi, čitanost i gledanost dobijaju na neetičan način.

Jelena, pošto kažeš da si i ti radila analizu, šta ti je bilo najteže u tom procesu?

Tu analizu smo nas nekoliko koleginica iz ove grupe radile dva meseca, čitale dnevno oko stotinu tekstova sa ovakvim sadržajem. Meni lično, a verujem i mojim koleginicama, najteže je palo to kada ima previše nepotrebnih i zaista groznih detalja kojima nikako ne sme biti mesto u jednom novinarskom tekstu, a posebno ako se to odnosi na zlostavljanje devojčica, porodično nasilje ili čak seksualno nasilje nad devojčicama. Pamtim tekstove sa strašnim detaljima, sa strašnim fotografijama na mestu gde se nasilje odvijalo, i ne znam da li je gore to, ili saznanje da niko nije reagovao u ovim slučajevima, pa je nasilje trajalo. Zbog toga je rad ove grupe novinarki u kojoj se nalazim i ja, izuzetno važan, jer na nama je odgovornost, budući da kreiramo javno mnjenje, da javnost ne prihvata nikakvo nasilje i da se žene i devojčice moraju osećati sigurnije u ovom društvu, a ne da su izvrgnute ruglu i podsmehu. Naravno, ima vidljivih pomaka kada se pogleda ta analiza u odnosu na prethodnu, i ja verujem, da iako sporo, da ćemo nekada doći i do boljih rezultata.