Njega starih i nemoćnih: eksplozija troškova

Osiguranje dugotrajne skrbi u Njemačkoj je pod pritiskom: troškovi su sve veći, a reformi je nedovoljno. Zašto sve više starijih osoba više ne može financirati vlastitu skrb – i što se treba promijeniti po tom pitanju?

Jeste li već bili u situaciji da morate razmišljati o tome gdje ćete ići kada se u starosti više ne budetet mogli brinuti za sebe? Možda ste već tražili opcije za svoje roditelje ili rodbinu? Kako će to izgledati i, možda najvažnije, tko će to platiti?

Aktualna je to tema u Njemačkoj jer je prije par tjedana objavljen izračun Udruženja obveznih fondova zdravstvenog osiguranja koje kaže da opet poskupljuje skrb u domovima za stare i nemoćne. Prema novoj analizi od 1. srpnja, izravna plaćanja za prvu godinu skrbi u domu za starije i nemoćne prvi su put u cijeloj zemlji premašila granicu od 3000 eura mjesečno. To je rezultiralo prosjekom od 3108 eura mjesečno – 124 eura više nego 1. siječnja i 237 eura više nego u srpnju.

Više detalja o ovoj temi donosi moj kolega Filip Slavković

Kolega Filip Slavković je bacio detaljniji pogled na troškove smještaja u domovima za stare i nemoćne, i na to što činiti da bi penzioneri, koji su upućeni na njegu, ju uopće mogli platiti. Filipe, što si saznao?

Majo, saznao sam da su troškovi nege starih i nemoćnih u Nemačkoj zaista, kako se nekad kaže, eksplodirali i da većina starijih ljudi ne samo da od svoje penzije ne može da ih plati nego nije ni blizu neophodne sume pa su se, kako to obično biva, političari i ekonomisti i predstavnici raznih interesnih udruženja prethodnih nedelja gotovo utrkivali u predlozima o tome šta sad da se čini.

Da krenemo od eksplozije odnosno od troškova. Koliki su oni sada i što točno podrazumijevaju?

S 1. julom ove godine prvi put su na više od 3.000 evra mesečno u proseku porasli oni troškovi boravka u domu za stare koje sami penzioneri moraju da snose odnosno. Tačnije, ta sume ja na nivou cele Nemačke porasla na 3.108 evra ali su razlike velike i od doma do doma pa onda i od jedne do druge savezne zemlje. Najviši prosek je u u Bremenu i u Severnoj Rajni Vestfaliji, 3.449 i 3.427 evra, a najniži u Meklenburgu Donjoj Pomeraniji te Saksoniji Anhaltu, 2.752 i 2.595 evra. To je dakle prosečni mesečni trošak koji nam za boravak u staračkom ili sličnom domu ne pokriva ono osiguranje za negu starih i bolesnih koje svi moramo da plaćamo. Naravno, prosek znači da realne cene mogu da variraju i one se na saveznom nivou kreću od 2.000 do ponegde čak 5.000 evra ali se najveći broj staračkih domova orijentiše na široku grupu pacijenata odnosno stanara pa se u praksi troškovi kreću oko navedenih proseka. Tih više od 3.000 evra mesečno koje svaka osoba u domu za negu mora da plati najvećim delom idu na personalne troškove tj. oko 75% na plate negovateljica i negovatelja; velike deo odlazi na takozvane hotelske troškove, za hranu ili na sredstva za higijenu; dok manji deo nose tzv. troškovi za investicije u šta spada i izgradnja novih kapaciteta i renoviranje starih soba i sve što inače ulazi u propratne troškove održavanja zgrada.

U vrijeme pandemije COVIDA-19, ako ne i ranije, nekako je postignut društveni konsenzus da ljudi koji rade njegovateljske poslove trebaju biti bolje plaćeni jer su im plaće zaista bile niske. I inače je u Njemačkoj postojao, i još uvek postoji, manjak njegovateljica i njegovatelja jer se radi o teškom i odgovornom poslu. Toliko ovdje ljudi nisu zainteresirani za ovakvu vrstu posla da se za rad u bolnicama ili staračkim domovima odabiru obrazovani ljudi iz inozemstva, upravo mnogi od njih iz naše regije.

Da bi se zanimanje negovatelja učinilo primamljivijim, lični dohoci su morali da budu povećani za dve trećine tokom decenije. U 2024. je, naime, prosečna bruto plata negovateljice iznosila je 4.228 evra i bila za skoro 63 odsto viša nego 2014. godine. Usled inflacije tokom prethodnih pet godina povećani su i svi ostali izdaci koje domovi za negu starih imaju: od struje i grijanja preko namirnica do usluga domara. Zato su prosečni mesečni troškovi boravka u domovima za stare, ako se računa bez subvencija, porasli sa 1.722 evra u 2018. na 3.248 evra u 2025. godini. Pri tom je prosečna penzija u Nemačkoj svega oko 1.100 evra, što znači da je velika većina penzionera u stvari upućena ili na pomoć porodice ili na socijalna davanja države ukoliko moraju u takav dom.

Dakle, za starački dom je neophodno izdvojiti iz svog džepa u prosjeku 3.100 eura mjesečno iako je prosječna mirovina 1.100 eura. Kako njemački umirovljenici trebaju doći do tih dodatnih 2.000 eura?

Upravo to je sada tema političkih i stručnih diskusija. Vladajuća crno-crvena koalicija najavila je da će do kraja godine razraditi predloge za reformu sistema osiguranja za slučaj nege. Trenutno se svakom zaposlenom od plate odbija 3,6 odsto na ime nege i to preko zdravstvenog osiguranja. Za finansiranje sistema nege odgovorna su, naima, zdravstvena osiguranja, Krankenkassen. Pri tom osobe bez dece za osiguranje za slučaj nege plaćaju 0,6 procenata više zato što se u slučaju da starija osoba zaista mora u dom za troškove njene nege mogu obavezati i deca ukoliko ih ima.

Ima li konkretnih prijedloga savezne vlade kako da se problem sa preskupim sistemom njege riješi?

Savezna ministarka za zdravlje, Nina Warken iz Hrišćansko-demokratske unije (CDU) je osnovala odgovarajuću radnu grupu i na početku stavila do znanja da očekuje da se pritisak na penzionere smanji ali i da se zaposleni obavežu da za svoju buduću negu dodatno štede ili ulažu. To je stav koji se nekako nalazi u sredini između predloga leve i liberalne opozicije: dok stranka Levica traži da se kompletan sistem nege finansira iz osiguranja, povećanjem uplata, i poreza, subvencijama države, sada vanparlamentarni Liberali insistiraju da građani treba da investiraju u fondove koji će im u starosti omogućiti prihode od kojih će sami moći da plaćaju svoju negu. Trenutno nema nikakvih podsticaja za privatno učešće zaposlenih u sistemu nege ali postoje različiti dodaci iz socijalnih kasa kojima se penzionerima omogućava da plate troškove domova, nešto slično kao socijalna pomoć za siromašne. Ali ti dodaci se ne podrazumevaju sami po sebi već su i u svakoj saveznoj zemlji pomalo različiti a uz to se za svaki vid pomoći mora podnositi odvojeni zahtev.

Kakve mogućnosti onda imaju stariji ljudi koji ipak moraju u dom?

Zaista, u starački dom očigledno idu samo oni koji moraju. Statistika pokazuje da je 2023. bilo 5,7 miliona ljudi u Nemačkoj kojima je bila neophodna nega dok je stanovnika staračkih domova u 2024. bilo oko 800.000 što znači da veliku većinu starih i dalje kod kuće neguju porodice. I za plaćanje troškova staračkih domova zakon traži učešće i samih stanovnika i njihovih porodica. Država preko različitih fondova može da subvencioniše u punu cenu boravka ali je to retkost. U najvećem broju slučajeva se od penzionera traži da za troškove nege iskoriste gotovo celu svoju penziju – može da im ostane samo oko 135 evra takozvano džeparca mesečno. Osim toga, ako traže socijalnu podršku za plaćanje nege u domu, oni kojima je nega neophodna moraju da na uvid dostave svu svoju imovinu pa će tako, recimo, biti obavezni da za negu koriste ušteđevinu ili da prodaju stan – ali ne po svaku cenu. Deo ušteđevine može da ostane a stan ne mora da se proda ukoliko u njemu ostaje da živi neko iz porodice. Porodica je, međutim, obavezna da u nezi učestvuje ukoliko godišnje zarađuje više od 100.000 evra – i tako dalje. Sistem ima puno opcija i pravila ali bi objašnjavanje svih njih samo donelo nabrajanje puno suma i bilo bi tema za odvojen podkast. Ovde u Severnoj Rajni Vestfaliji je recimo bitno znati da je moguće podneti zahtev za tzv. Wohngeld, odnosno dodatak za stanovanje u domu za negu starih, koji pokriva oko polovine troškova samog boravka; uz to i za Pflegewohngeld koji pokriva izričito onaj deo troškova doma koji se odnosi na investicije; i konačno Hilfe zur Pflege, pomoć za negu, koji pokriva ostatak svih troškova boravka u staračkom domu za one koji ništa od onih skoro tri i po hiljade evra ne mogu sami da plate. Ali za sve ove dodatke postoje i sume koje korisnik mora da izdvoji iz svoje imovine ukoliko ikakvu poseduje. Za konkretne informacije zainteresovani uvek mogu da se obrate svom zdravstvenom osiguranju, da se raspitaju kod staračkih domova koji bi im odgovarali ili da pitaju za savet Centralu za zaštitu potrošača, Verbraucherzentrale, i udruženje za socijalnu zaštitu VdK.