Kada će sram promijeniti stranu?

Čest motiv, kako u medijima, pop-kulturi, ali i svakodnevnom životu, je rasprava na pitanje "zašto žena nije progovorila". Ranije, kasnije, drugačijim tonom ili delikatnijim rječnikom. Ali istina je da žene progovaraju stalno. Pogotovo danas.

Imamo tisuće, ako ne i milione, podcasta, publikacija, intervjua, blog-postova, osobnih iskustava na instagramu, redditu, x-u i sl. Žene progovaraju često. Jedino što je društvo to koje uglavnom odbija čuti.

Kada žene govore o nasilju i zloupotrebi moći, gotovo uvijek se prvo ispituje njih: zašto su šutjele, zašto su ostale, zašto sada, zašto baš tako. Mnogo rjeđe se pita kako to da je nasilje bilo moguće, i koji mehanizmi su mu pomogli da tako dugo traje.

Ova epizoda polazi od bazičnog pitanja: zašto još uvijek ne slušamo žene kada govore o nasilju i zloupotrebi moći?

Danas ne govorimo o pojedinačnim slučajevima već o obrascima, o mehanizmima koji odlučuju čiji je glas vjerodostojan, a čiji je “problematičan”. I o cijeni koju žene plaćaju kada odluče da više ne šute. Sa mnom su danas kolega Saša Bojić i gošća Ljiljana Todorović Jovanović, osnivačica FemIn Kolektiva.

Kada će sram promijeniti stranu?

Jedan od osnovnih problema, kada je nasilje nad ženama u pitanju, je što to nasilje i dalje tretiramo kao incident, a ne kao dio sistema. Žena kada progovori, ona razotkriva čitav hijerarhijski poredak koji dozvoljava ovakvo sustavno iskorištavanje. Što znači da ne optužuje pojednica, ona na neki način optužuje - društvo.

A društvo smo svi mi. Trauma, pritom, nikada ne zvuči dovoljno uvjerljivo. U mainstream medijima ćete često naići na pojam "savršene žrtve". To bi ukratko značilo da je savršena žrtva ona koja je mrtva. Sažaljenje je tada neupitno. Ako je žrtva živa, ona uglavnom ima previše toga što se može koristiti protiv nje.

Od idealne žrtve se očekuje smirenost, dosljednost, racionalnost. Očekuje se potpuna nevinost, izostanak mana, savršeno sjećanje i besprijekorna osobnost. Od žrtve se traži da dokaže da je zaista napad na nju bio neosnovan. Što je praktički neizvedivo. A sve ostalo se koristi protiv nje.

Vidimo to i u slučaju Gisele Pelicot, francuske feminističke ikone koja je na sudu odbila anonimnost i javno prošla kroz sudski proces u kojem je njenom mužu, kao i 72 muškaraca, suđeno za višegodišnje drogiranje i silovanje.

Gisele je tražila "da sram promijeni stranu". Ali uz more video-dokaza i medicinsku dokumentaciju, Gisele je imala moć potvrditi svoju potpunu nevinost. Da se radilo o ženi u 20ima bez toliko video dokaza - bi li ista situacija bila moguća?

Danas razgovaramo o tome. Zašto i dalje ne vjerujemo ženama? Zašto je email jednog mrtvog čovjeka, Jeffreya Epsteina, više vrijedan od desetaka svjedočenja preživjelih žrtava? Zato je tišina mnogim ženama strategija preživljavanja? I kako korporativna hijerarhija pomaže u tome?

Sa mnom je Saša Bojić.

Slučaj Weinstein – a i kasniji skandali – pokazali su koliko je teška borba žena sa patrijarhalnim korporativnim strukturama. Situacija se očito vrlo sporo mijenja.

Harvi Vajnstin (Harvey Weinstein) je bio jedan od najuticajnijih filmskih producenata u Holivudu, suosnivač studija Miramaks i Vajnstin kompani, (Miramax i The Weinstein Company), poznat po brojnim nominacijama i osvojenim nagradama.

Međutim, njegova karijera je doživela veliki i spektakularan pad 2017. godine. Novinarska istraživanja su otkrila desetine žena decenijama imale problem sa njim. Više od 80 žena ga je optužilo za seksualno uznemiravanje, napade, pa i silovanje.

To je pokret protiv nasilja nad ženama i zloupotrebe moći pod nazivom „I ja“ (MeToo) koji je postojao od 2006. godine gotovo preko noći pretvorilo u globalni pokret. Dakle, samo usputna informacija: taj pokret nije nastao sa optužbama protiv Vajnstina, već je osnovan mnogo ranije, a osnovala ga je američka aktivistkinja Tarana Burke, koja je – rođena 1973 – čitav život posvetila borbi protiv nasilja nad ženama i seksualnog iskorišćavanja žena.

Da se vratim Vajnstinu: skandal se „zakotrljao“ u oktobru 2017. kada su Njujork tajms (The New York Times) i Njujorker (The New Yorker) objavili detaljna istraživanja u kojima je veliki broj žena izašao u javnost sa pričama o Vajnstinovim napastvovanjima koja počinju negde ranih 90-ih godina.

Usledilo je Vajnstinovo hapšenje i pritvaranje. Podignute su krivične optužnice i počelo je suđenje, zapravo dva paralelna suđenja u Njujorku i Los Anđelesu, i tokom narednih godina je tu bilo svega i svačega, najpre je u Njujorku osuđen na 23 godina zatvora, pa je ta presuda posle oborena, ali je u Los Anđelesu bio osuđen na 26 godina, u Njujorku je proces obnovljen pa je presuda preinačena, ali ipak potvrđena, eno ga sada sedi u zatvoru i neće skoro izaći.

To sa izmjenama presuda i obnavljanjima suđenja svakako pokazuje da se on žestoko borio svim raspoloživim sredstvima.

Da, njegova odbrana generalno i dosledno počiva na tvrdnji da on nije seksualno uznemiravao žene i da su svi ti odnosi bili sporazumni. I sad je tu posebno zanimljiva jedna stvar.

Od 80-ak pomenutih žena, samo tri žene su formalno podnele krivične tužbe i na osnovu toga su počela suđenja koja vode u zatvor. A oko 40 njih je podnelo civilne tužbe koje znače da ne traže zatvorsku kaznu, već finansijsku kompenzaciju.

I ta kompenzacija im je isplaćena. Ali je nije isplatio Vajnstin iz svog džepa. Isplatilo je njegovo osiguranje, jer je on bio osiguran i za slučaj civilnih optužbi za seksualno nasilje. To čisto iznosim kao zanimljivost za one koji nisu znali da i za tako nešto postoji osiguravajuća polisa. U slučaju Vajnstina, tim ženama je isplaćeno oko 25 miliona dolara iz tog oisiguravajućeg fonda, i još 20-ak miliona je otišlo njihovim advokatima. Tako to ide. Nisam uspeo da nađem podatak koliko je to osiguranje Vajnstina mesečno koštalo.

I tu smo sada kod ključnog podatka – seksualni predatori znači mogu da se relativno dobro osiguraju.

Tako ispada. Seksualni predator u korporativnom ili javnom kontekstu može da računa na to da će neke žrtve prihvatiti civilnu nagodbu, jer im omogućava brzu finansijsku kompenzaciju bez dugotrajne borbe na sudu. Novac se često isplaćuje preko osiguravajuće polise kompanije, pa optuženi praktično ne plaća iz svog džepa.

No čitava priča o Weinsteinu ima jednu drugu dimenziju: ona pokazuje koliki su razmjeri seksualnog iskorištavanja žena – jer Weinstein nije bilo koji čovjek sa estrade, već je veliko ime.

To je zapravo prava katastrofa. Ne treba zaboraviti da je on producent filmova poput „Petparačkih priča“, „Lova dobre volje“, „Engleskog pacijenta“, „Čikaga“, „Kraljevog govora“, i još mnogo mnogo drugih, ovo su sve oskarovci, bestseleri tako reći. Znači prva svetska liga. I naravno da se postavlja pitanje šta se u toku stvaranja takvih i sličnih filmova dešavalo iza kulisa. Odnosno, šta se u tom svetu generalno dešava iza kulisa. A pošto je u pitanju svet zabave, isto se pitanje odnosi i na muzičku estradu, i to onako uzduž i popreko po žanrovima. A razume se, i na druge oblasti. Posebno medije.

I do koje mere je taj svet uopšte prožet seksualnim iskorišćavanjem i trafikingom i to još i maloletnika, dece. Ne želim da iznosim neosnovane optužbe ali razmišljam ovako: protiv Vajnstina je ustalo 80 njegovih žrtava, i polazim od toga da one nisu bile jedine i da ima dovoljno drugih žrtava koje to nisu učinile. Znači vidimo uvek samo „vrh ledenog brega“ za koji znamo samo zato što počinioci više nemaju kud. Ali one žene koje to nisu učinile znaju da je teško boriti se u situaciji u kojoj je kompletan sistem odnosa zatrovan i u kojem se tako odvratne stvari podrazumevaju. To je ona paklena situacija kad neko u svojoj firmi digne glas jer ne želi da učestvuje u sistemskoj korupciji od koje svi prećutno profitiraju. I onda krene opšta nelagoda i borba sistema protiv njega, kao kada organizam nastoji da izbaci iz sebe virus, i taj čovek više neće imati lak život.

Setimo se samo slučaja P.Didija (P. Diddy) i naravno Džefrija Epstina (Jeffrey Epstein). Oni direktno pogađaju ogroman broj učesnika a indirektno još mnogo, mnogo, veći broj onih koji su taj sistem u manjoj ili većoj meri potpomagali ili sa njim bili u dobrim odnosima. Svet filma i generalno estrade je do te mere zatrovan da će u njemu žrtve uvek imati hendikep.

A kako stoje stvari sa globalnim medijima koji su takođe prave „imperije“ i bez kojih ta estrada ne bi funkcionisala?

I ne da ne bi funkcionisala nego globalni mediji i tehnološke platforme određuju ko i kako može da govori o moći i zlostavljanju. Na primer, u medijima Ruperta Merdoka (Rupert Murdoch) kao što su Foks njuz ili San, (Fox News, The Sun) su često ignorisane ili marginalizovane priče o seksualnom uznemiravanju unutar politike i biznisa.

Blumbergovi portali naglašavaju finansijske i poslovne priče, a ne društvene ili rodne nepravde.

U Bertelsmanovom (Bertelsmann) portfoliju u koji spadaju RTL ili izdavač Gruner i Jar (RTL, Gruner + Jahr) uredničke odluke pokazuju da su glasovi žena u ozbiljnim političkim pričama često limitirani hijerarhijom.

A na platformama poput Fejsbuka i Instagrama Marka Zakerberga (Marc Zuckerberg) algoritmi i moderacija sadržaja pokazuju kako priče žena mogu biti nevidljive ili slabije distribuirane, čak i kada su tehnički dozvoljene. Čak i kada žene rade u ovim organizacijama, njihova sposobnost da oblikuju sadržaj često je ograničena vlasničkom i ekonomskom moći. I tako dalje.

A šta je sa ženama koje su se probile do pozicije medijskih mogula, jer ima i takvih, iako mnogo manje od muškaraca?

Opra Vinfri (Oprah Winfrey) je pravi primer prelaska od voditeljke do vlasnice medijskog sistema, ona je tokom godina osnovala kompaniju Harpo prodakšns (Harpo Produktions), i pokrenula Mrežu Opra Vinfri (Oprah Winfrey Network), dakle, izgradila je globalni brend koji povezuje TV, izdavaštvo, film i digitalne platforme, i primer je popstepene izgradnje takvog sveta sa pozicije voditeljke u TV-programu. Katarin Grejem (Katharine Graham) je bila dugogodišnja izdavačica lista „Vašington post“ (The Washington post), Arijana Hafington (Arianna Huffington) je osnovala Hafington post (The Huffington post) i prodala ga kompaniji AOL za 315 miliona dolara, Šari Redston (Shari Redstone) kontroliše Paramaunt global (Paramount Global), jednu od najvećih medijskih grupa na svetu. Elizabet Merdok (Elisabeth Murdoch), kćerka Ruperta Merdoka, osnovala je produkcijsku kuću Šajn grup (Shine group) i tu je još niz drugih žena na rukovodećim pozicijama u medijima pa bolje da ne nabrajam dalje i pomenem još samo jedno ime, a to je Suzan Vojskiki (Susan Wojcicki) koja je bila bos JuTjuba od 2014. do 2023. Pod njenim vođstvom je JuTjub postao globalna platforma sa milijardama korisnika, ogromnim prihodom i uticajem na kulturu i medije.

Znači ja bih to ovako rezimirao: situacija je, kada je u pitanju seksualno iskorišćavanje žena, i dalje teška. I ono što je važno: ima mnogo struktura u kojima žene jednostavno pristaju na prihvatanje nekakve igre koja im je nametnuta, i nastoje da u toj prljavoj igri prođu sa što manje gubitaka ličnog i ljudskog dostojanstva, a to je tek pojava koja je rasprostranjena i nju takođe valja tematizovati, jer se u tim slučajevima može reći da su pristale na igru, kao na vreme, sunčano ili kišovito, kao na višu silu, kao što se svi mi, i muškarci i žene i oni koji su „presek skupova“, probijamo kroz svet aranžirajući se s njim što bi rekli Nemci, a ne ispravljajući baš sve krive Drine, nije ni to uvek dobro za zdravlje.