Može li višejezičnost usporiti starenje?

Ljudi diljem svijeta žive dulje nego ikada prije. Dulji životni vijek donosi nove mogućnosti, ali također donosi i izazove. Rizik od propadanja kognitivnih funkcija jedan je od njih. Uz fizičke promjene poput smanjene snage ili sporijeg kretanja, mnoge starije osobe bore se s pamćenjem, pažnjom i svakodnevnim zadacima.

Istraživači su godinama pokušavali shvatiti zašto neki ljudi ostaju mentalno oštri, dok drugi brže propadaju. Jedna ideja koja privlači sve veći interes je višejezičnost, sposobnost govorenja više od jednog jezika.

Neuroznanstvenici već dugo sumnjaju da bi višejezičnost mogla biti jedan od čimbenika koji mogu usporiti proces starenja. Redovito prebacivanje između različitih jezika trenira mehanizme pažnje i kontrole koji često opadaju s godinama. Međutim, ostaje nejasno ima li taj učinak zapravo mjerljiv utjecaj na biološko starenje.

Kolega Filip Slavković je tu da popričamo o tome zašto ljudi koji pričaju puno jezika izgleda mogu da se nadaju dužem životu od onih koji govore samo materinji. Filipe, što kaže znanost?

Majo, šta da ti kažem: mi, doseljenici u Nemačku, ne samo da smo lepši i zgodniji i pametniji od starosedelaca nego smo izgleda perspektivno i "dugovečniji". To je suština novih istraživanja.

Ti to ozbiljno?

Ne, naravno. Nema ozbiljnih istraživanja o tome ko je lepši i zgodniji a kod onih podataka o tome ko je, uslovno rečeno, pametniji, odnosno gde je najveća rasprostranjenost ljudi sa visokim koeficijentom inteligencije, srednja ili zapadna Evropa su ipak ispred jugoistočne odnosno ispred Balkana. Međutim, postoji novo sveobuhvatno istraživanje koje može makar malo da obraduje sve nas migrante, ali i sve one, koji iz drugih razloga, redovno ili često, koriste dva ili više jezika.

I šta kaže to istraživanje?

Ukratko: korišćenje više jezika trenira naš mozak u toj meri da nam omogućava da ostanemo bistrog uma i u poznoj starosti odnosno, kako su to naučnici samo kazali, da sporije starimo.

Ispada da je višejezičnost recept za vječnu mladost?

Ne baš. Na to, koliko dugo ćemo živeti utiču mnogi faktori, ali su podaci dokazali da ljudi koji, recimo, redovno razgovaraju u okviru porodice na bosanskom, sa prijateljima na nemačkom a na poslu na engleskom, imaju veće šanse da starost dočekaju zdraviji, pa time i da žive duže, od onih koji inače žive u sličnim društvenim uslovima i zdravstvenim okvirima ali sve vreme koriste npr. samo nemački jezik. Ovo istraživanje je inače sprovedeno u 27 evropskih država.

Daj nam onda neke detalje iz tog istraživanja, kako su znanstvenici došli do  tih zaključaka?

Naučnici iz svih zemalja Evropske unije, dakle i iz Hrvatske i iz Slovenije, obradili su za univerzitet u Dablinu u Irskoj, podatke uzete od tačno 86.149 ljudi starosti između 51 i 90 godina. Usredsredili su se bili na stanje mozga odnosno na to koliko su učesnici studije bili mentalno aktivni u periodu u kojem su ispitivani. Naučnici nisu proveravali same moždane funkcije nego su prikupljali podatke o zdravstvenom stanju i onda uz pomoć složenih softvera tj. kompjuterskih programa izračunavali ono što su nazvali biološki manifestiranoj dobi ili bio-bihevioralnom starošću. U tom procesu kompjuter bi izračunao koliko je određena osoba stara na osnovu podataka o njenom zdravstvenom stanju, uključujući npr. i srčana oboljenja ali i gubitak sluha, kao i o obrazovanju, zanimanju, dnevnim aktivnostima poput obima i načina kretanja te podataka o pamćenju; a onda je to upoređeno sa stvarnom starošću iste osobe. I razlika između dobijenih brojki nazvana je "starosnim jazom" koji je mogao da pokaže da to lice stari, uslovno rečeno, brže ili sporije. Potom su ti pokazatelji upoređeni sa brojem jezika koje taj isti čovek govori i došlo se do nedvosmislenog zaključka da oni koji redovno koriste više jezika realno jesu mlađi od onih koji govore i pišu samo na maternjem, i to nezavisno od ostalih faktora.

Na što se misli kada se kaže da to važi neovisno od svih ostalih faktora?

Recimo, i to je bio i deo kritika na račun ove studije koja je objavljena početkom meseca, na to koliko ćemo dugo živeti, pa time i koliko brzo, uslovno rečeno, starimo, utiče najpre opšte stanje zdravlja: hronična oboljenja, fizičke ili mentalne traume; pa onda i medicinske usluge koje su nam na raspolaganju. S tim u vezi na dugovečnost utiče i opšte blagostanje tj. prosto rečeno, da li je čovek bogat ili siromašan; a uticaj ima i socijalni status odnosno osobe s višim obrazovanjem koji se bave poslovima za koji su potrebne akademske titule a ne koji ne zahtevaju fizičke napore takođe uglavnom žive duže od onih koji rade npr. u zagađenoj životnoj sredini.

I ovo istraživanje tvrdi da višejezičnost produžava život neovisno od svih tih faktora?

Donekle je tako, da. U stvari, ukoliko postoje neki ili svi navedeni ograničavajući faktori, onda osoba ne može da očekuje tako dug vek kao ona koja živi u blagostanju. Ali kod ljudi u približno istom stanju i okruženju, odnosno kada se statistike očiste od uticaja svih navedenih faktora, i dalje ostaje primetna razlika u starosti između onih koji govore jedan i onih koji govore više jezika.

Stanovnici Njemačke kojima je materinji jezik hrvatski ili srpski mogu onda očekivati duboku starost?

Da, makar u teoriji. U stvari, verovatno je da se to više odnosi na druge ili treće generacije naših ljudi u Nemačkoj koji su zadržali odnosno osvojili višejezičnost te mogu da je kombinuju, da tako kažem, sa dobrobitima ovog društva blagostanja u kojem su se rodili i odrasli, a da nisu bili izloženi ograničavajućim uticajima svojih roditelja koji su možda u mladosti preživeli ratove ili siromaštvo ili druge traume izazvane balkanskim krizama ili prosto stresom same migracije.

Ljudi i inače u proseku sve duže žive jer im je život ipak sve lakši, a i medicina je sve bolja.

Danas, krajem 2025. godine na svetu ima, prema zvaničnim procenama, osam milijardi i 200 miliona ljudi. Nekadašnji Jugosloveni se sećaju da je, kako su to tada proglasile Ujedinjene nacije, sredinom 1987. u Zagrebu bio rođen peto-milijarditi čovek na planeti. Skoro 60 odsto cele populacije čovečanstva živi u Aziji a statistički najmlađe stanovništvo živi u Africi. Mi sad govorimo o istraživanju koje se odnosi samo na ljude koji žive u zemljama Evropske unije ali i to je bilo dovoljno da dokaže da multi-lingvalnost sprečava razvoj moždanih oboljenja ili deformacija poput demencije, odnosno gubitka kognitivnih sposobnosti u starosti. Dakle, čak i ako sve spoljašnje faktore i generalno razvoj čovečanstva uzmemo u obzir, naučnici veruju da su dokazali da uporedno korišćenje više jezika pomaže da duh i telo ostanu u dobroj formi.

Već ranije su bila objavljivana istraživanja prema kojima je govorenje stranih jezika trening za mozak.

Ne samo da je znanje dva jezika bolje od korišćenja samo maternjeg jezika nego i svaki dodatni jezik donosi dopunske prednosti kada je reč o mentalnoj dugovečnosti. Odnosno, ljudi koji pored maternjeg redovno koriste još dva, ili čak više jezika, statistički još duže ostaju mladi odnosno dostižu dublju starost. Dakle, kao što rekosmo na početku, ako kod kuće pričamo tzv. naš jezik, pa još i nemački a uz to intenzivno koristimo, npr. na univerzitetu ili u profesiji, engleski ili kineski, pa onda još zbog ličnih interesovanja naučimo italijanski zbog turizma ili ruski zbog literature, onda su nam šanse da zaista dugo ostanemo mentalno aktivni vrlo velike.

To su sve, ipak, obrađeni statistički podaci. Da li znamo kako to s jezicima u mozgu funkcionira?

Naučnici to objašnjavaju pojačanom aktivnošću između centara u mozgu koji su odgovorni za učenje jezika i za kontrolu govora. Jezike najbolje učimo u detinjstvu i mladosti, dok se mozak još formira pa pojmovi odnosno reči i sintakse i bukvalno bivaju urezani u našu memoriju. Ako znamo više jezika, oni su nam u svakom trenutku na raspolaganju i svaki put kada nešto želimo da kažemo, mozak mora da donese odluku koju će reč i kakav sklop rečenice iskoristiti. Taj proces je svaki put neka vrsta žongliranja za moždane ćelije koje tako i budu dobro istrenirane.

Ali to ne važi samo za jezike koje učimo dok smo mladi?

Donekle, zapravo, važi. Odnosno, ne mora da znači da smo različite jezike baš sve učili u mladosti. Odlučujući uticaj ima period u kojem koristimo više jezika. Uprošćeno rečeno, nije na odmet i uvek obogaćuje ali u smislu produženja dugovečnosti neće mnogo pomoći ako sa 70 godina počnemo da učimo dva nova jezika u želji da doživimo stotu. Aktivna starost zahvaljujući multi-lingvalnosti je verovatnija ako smo dodatne jezike učili dok smo bili mlađi.