Rad u njemačkoj mirovini - nužda ili zadovoljstvo?. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 30.07.2025. 21:52 Min.. Verfügbar bis 30.07.2026. COSMO. Von Nenad Kreizer.
Rad u njemačkoj mirovini - nužda ili zadovoljstvo?
Stand:
Nenad Kreizer, Saša Bojić, Amir Kamber
Statistike pokazuju da sve više građana Njemačke nakon odlaska u mirovinu i dalje rade. Očekuje se da će se taj trend, zbog nedostatka radne snage, nastaviti. No rad u mirovini donosi i neke posebnosti. Nenad Kreizer razgovara sa Šejlom Vojić iz DGB-a i reporterom Sašom Bojićem o posebnostima rada u mirovini i posebnim aspektima ove vrste zaposlenja. Kako se oporezuje dodatno zarađen novac? Podliježe li taj rad tarifnim ugovorima? Je li zapošljavanje umirovljenika krađa radnih mjesta mlađima?
Prema najnovijim statistikama 1,4 milijuna osoba u mirovinskoj starosti, dakle između 65 i 74 i dalje manje više redovno, odlazi na posao. To je oko 13 posto svih umirovljenika u Njemačkoj. Ovaj broj je posljednjih godina, s izuzetkom razdoblja pandemije koronavirusa, u stanom porastu.
Većina umirovljenika ne rade na puno radno vrijeme, mnogima je ova zarada prijeko potrebna kako popravili kućni budžet, dok neki drugi pak žele nastaviti karijeru i svojim znanjem i iskustvom i dalje doprinositi poduzeću kojem su radili.
Tomu treba pridonijeti i aspekt nedostatka radne snage u Njemačkoj, pogotovo one stručne. Pa tako, ooslodavci su sve spremniji zaposliti bivše radnike koji su im dragocjeni iz više aspekata - a na prvom mjestu je činjenica da na tržištu rada ne mogu pronaći zamjenu.
U sljedećim godinama se zbog umirovljenja tzv. boomer generacije, dakle onih koji su rođeni u pedesetima i do sredeine šezdesetih, očekuje još teža situacija na tržištu rada - pa se može očekivati i porast broja umirovljenika koji još rade.
Saša Bojić nam objašnjava statistike i društvene okvire fenomena zvanog rad u mirovini.
Saša, kako u Njemačkoj stoje stvari sa radom nakon starosne granice za odlazak u penziju?
Prema poslednjim obuhvatnim podacima statističkog ureda Destatis, krajem 2022. godine je nakon dostizanja starosti za penziju još 1,6 miliona Nemaca bilo, kako se tu navodi „ekonomski aktivno“. To je 7 odsto od ukupno 18,6 milione penzionera u zemlji. Da odmah bude jasno, najčešće je u pitanju tzv. mini-posao (mini-job). I to pre svega zato što penzioneri u tom slučaju mogu da zadrže pun iznos penzije i uz to zarade do maksimalno 538 evra mesečno. Tendencija je u porastu: 2020. godine je broj takvih, da kažemo, radno aktivnih, penzionera u Nemačkoj bio 1,3 miliona, što znači da je porast do 2023. iznosio nešto više od 26 odsto.
Kako se tumači taj porast?
To je već krupno pitanje jer tumačenja mogu biti i ekonomska i sociološko-psihološka. Ekonomski gledano, rad u starijem dobu je način da se uz penziju zaradi još nešto ako je penzija mala ili penzioner njome nije zadovoljan. Prema izveštaju nemačkog Ministarstva rada, prosečna starosna penzija je u Nemačkoj iznosila 1099 evra mesečno bez odbuitka poreza i doprinosa. Ali raspon se kreće između prosečnih 1346 evra za muškarce i 903 evra za žene. Dakle za sve one koji su ispod tog proseka i žele da priušte sebi nešto u životu, rad „iz penzije“ da tako kažem predstavlja neko rešenje.
Pretpostavljam da si sa onim sociološko-psihološkim aspektom ciljao na one koji rade iz drugih pobuda, a ne zato što nemaju dovoljno za život.
Da! Tu valja naglasiti da rad za mnoge ljude nije samo izvor prihoda, već i ključni deo identiteta. Kada neko prestane da radi, a rad mu je bio strast i rutina, može da se oseti beskorisno ili čak nevidljivo za društvo. Može da se oseti čak i depersonalizovano u smislu: ako nisam više lekar – ko sam onda? A može da se suoči i sa egzistencijalnim pitanjem: zašto ustajem ujutro iz kreveta? Dakle radi se o staroj potrebi za smislom koju valja zadovoljiti kako se ne bi umanjio osećaj lične vrednosti.
Drugo, tu je i socijalna povezanost – radno mesto je često glavna tačka društvene interakcije. Ne jedina, ali – glavna. Sa odlaskom u penziju, naglo opada broj svakodnevnih kontakata i čovek odjednom može da se oseti usamljeno ili čak izolovano. Jednostavno sveden na pasivnog korisnika penzije. Tu za mnoge najbolje rešenje predstavlja neka vrsta povratka radu.
Rad u mirovini se razlikuje od redovitog radnog vijeka, drugačije je zakonski i porezno reguliran, između ostalog. Kako to izgleda u praksi saznajemo od Šejle Vojić iz Njemačkog saveza sindikata (DGB).
Gospođo Vojić, smije li se uopće u mirovini raditi, da prvo to raščistimo?
Često dobivamo upravo takva pitanja i te upite. Može se raditi nakon odlaska u mirovinu, bilo da radite kao zaposlenik, samozaposlena osoba ili na mini-job bazi, odnosno poslu s manjim primanjima. Tu, međutim, treba razgraničiti dvije stvari. Na primjer, što se tiče redovne starosne mirovine nakon navršenih godina za punu mirovinu, preporučujem da i većina osoba zna da je trenutno granica 67 godina, ali bitno je istaknuti da i nakon toga možete neograničeno zarađivati, a da se vaša mirovina ne smanjuje. Prema podacima koje mi imamo je u 2023. godini više od 1,1 milijun osoba u Njemačkoj radilo i nakon navršene 67. godine života. Ono drugo je ako odete u prijevremenu mirovinu, znači prije navršene dobi za punu mirovinu. Od prvog januara 2023. godine je i tu ukinuto. Odnosno gornja granica koja je do tada iznosila 46 hiljada eura otprilike. To se znači, podrazumjeva za one osobe koje idu u mirovinu sa 63 i 65 godina s učinkom od prvog januara 2023. godine ukinuto je pravilo o dodatnoj zaradi za prijevremene umirovljenike. Uglavnom vežina ljudi koji nas zovu koji su umirovljenici uglavnom radi mini-job poslove. To je jako popularno među umirovljenicima. Pretpostavljem da većina ljudi zna da je mjesečna zarada od 2025. godine do 556 eura. Oni su svakako oslobođeni poreza i nose niske doprinose za socijalno osiguranje. Često nam se ljudi u našem savjetovalištu javljaju s upitom jer vjeruju da nakon 45 godina rada mogu, na primjer, otići u mirovinu sa 60 godina bez umanjenja. To, nažalost, nije tako. Oni pravo na punu mirovinu bez umanjenja stiču tek kada navrše zakonsku dob za umirovljenje, a to, kao što sam rekla, je trenutna granica od 67 godina.
Šejla Vojić nam je pojasnila još dosta toga i dala puno vrijednih savjeta, poslušajte razgovor s njom u cjelini u podcastu!
To je po svemu sudeći win-win situacija, jer svakoj firmi može da koristi znanje starijeg kolege koji jednostavno brže prepoznaje obrasce situacija sa kojima se suočavao decenijama.
Tako je, i toga ima sve više i u firmama širom zapadnog sveta. Baš kao u holivudskom filmu „Mlađi referent“ (The Intern) iz 2015, gde se Ben Viteker kojeg glumi Robert de Niro kao penzioner prijavljuje na konkurs kao pripravnik u jednoj modnoj internet-kompaniji koju vodi En Hatavej. On svojim mirom i iskustvom pomaže mladoj šefici da uravnoteži posao i porodicu. A sam pronalazi svrhu i osećanje da je koristan. Film ima slogan koji glasi: „Iskustvo je uvek u modi“. Preporučujem da ga pogleda svaki kandidat za penziju jer tu može da nađe inspiraciju.
No, da ne skrenem sada previše, tu win-win situaciju su prepoznali u Nemačkoj već odavno, tako na primer postoje platforme kao što je Sentaris (Senior Work Management) iz Baden-Virtemberga, koja digitalno povezuje penzionere i kompanije sa potrebom za ekspertizom. Radnici u penziji se registruju na platformu i na osnovu algoritma se usklađuju sa projektima poput uvođenja SAP sistema, nadzora građevinskih radova, mentorstva mlađim zaposlenima, itd.
Silvertalent je najveća nemačka platforma za pružanje poslova penzionerima. Firmama omogućava pronalazak pouzdanih, motivisanih radnika za poslove poput vožnje, čišćenja, administracije, IT, savetovanja. Slična platforma je i Seniorfleks (Seniorflex). A postoje i velike firme koje daju penzionerima mogućnost da budu korisni kao konsultanti ili tehničari. Na primer, Lufthanza ima svoje odeljenje Senior eksperts (Senior Experts@LGH) koje angažuje i one penzionere koji nisu pre toga radili u toj firmi, a slično postupaju i Boš (Bosch), Simens (Siemens) i BMW.
Zna li se koliko starijih ljudi sa takvim pobudama – iz želje za samoostvarenjem - nastavlja da radi i kada prevali 65-u ili 67-mu godinu?
Ne zna se tačno jer valja ulaziti u lične motive, što je teško, ali se zna da takvih ljudi svakako ima više u bogatijim i razvijenijim zemljama. Evo uzmimo primer Danske: tamo postoje državni i lokalni podsticaji za zapošljavanje starijih ljudi. Postoji seniorjob ordningen – program za starije radnike. On uključuje obuke za razne stvari. Poslodavci dobijaju subvencije ako zaposle starije od 60 godina. Za takve zaposlene je posebno otvoren javni sektor. Tako je na primer nedavno za nemačku televiziju o tome govorio jedan 70-godišnjak koji je u 70-oj godini položio ispit za vozača autobusa i radi u prigradskom javnom gradskom prevozu. Pre toga je radio kao inženjer građevinarstva. I na radnom mestu, on je stalno u kontaktu sa svim generacijama koje rade u njegovoj firmi, i svi oni sa njim: percepcija čoveka je drukčija, u toj percepciji ga više ne određuje njegova starost, već kolegijalnost, znanje, odgovornost itd.
Ima li još sličnih zemalja i kako stvoje stvari sa onima gde se u starijem dobu radi samo zato što bi inače bilo teško preživeti?
Prema podacima portala Jurop dejta (Europe Data) koji se oslanjaju na izvore iz Evropske komisije i Evropskih penzionih osiguranja, sa radom u starosti u EU prednjači evropski sever, dakle zemlje Baltika i Skandinavija. Tu su i Irska i Holandija. Rekorder je Švedska gde više od 98 odsto penzionera koji su bili samostalni preduzetnici i dalje radi. Na dnu liste su Hrvatska, Slovenija, Grčka i Španija. To samo kada se radi o pitanju da li rade ili ne. A kada je reč o motivima za rad u starijem dobu, zemlje u kojima najviše zrelih za penziju i dalje radi zato što to voli su Danska, Holandija i Italija. A one u kojima najviše takvih ljudi radi da bi sastavilo kraj s krajem su Rumunija, Kipar i Bugarska.
Znači, rad u starijem dobu može biti vrlo korisna stvar za sve – ali, i pored toga, mnogi se bune kada se predloži da se povisi starosna granica za odlazak u penziju.
Pa baš kao što si rekao – rad u starijem dobu može biti vrlo korisna stvar, ali – i ne mora. Mnogi ljudi koji imaju normalnu penziju koriste svaku priliku da nadoknade propušteno. Putuju, uče strane jezike, pohađaju kurseve joge. Evo imam drugara koji je sa 73 godine počeo da uči da svira hang, ili handpan, kako hoćeš, i bubnji po njemu dlanovima sve bolje, pa kada ja odem u penziju, možemo da napravimo duet ili VIS. Čitanje ujutro bez žurbe, kafa sa komšijama, vožnja bicikla pored reke, sve su to stvari kojima se postiže nekakva duhovna ravnoteža. Ono što se meni kao kandidatu koji ulazi ne u ciljnu ravninu nego, recimo, u poslednju krivinu trke zvane regularan radni vek, dakle, ono što se meni posebno sviđa jeste jedan drugi aspekt: za mnoge penzionere, penzija ne znači kraj aktivnosti, nego - kraj ozbiljnosti. Takvi mnogo lakše odbacuju ono što im ne prija, i sve češće biraju da žive bez zadrške. A to je generalno nespojivo sa radom, sa poslom, koji podrazumeva da se stalno pridržavamo nekog nametnutog koda ponašanja. I zato penzija nije nužno ni rad, ni dokolica, već pravo izbora da se radi ili ne radi - ili stvori neka kombinacija svega toga. Pri čemu naravno ne smemo zaboraviti da je mera svega ipak – mesečni iznos penzije.
