Koliko novca - toliko sreće?

U svakodnevnim razgovorima prije ili kasnije se dođe do pitanja: "Kolika ti je plaća". Informacija o nečijim prihodima za mnoge je vrlo važan element u stvaranju slike o nekoj osobi. Polazimo od toga da ako neka osoba zarađuje solidno ili mnogo, živi sretnim životom.

No je li to zaista tako? Tu se otvara ono vječito pitanje, čini li novac sretnim? Znastvenici, prije svega ekonomisti, psiholozi i filozofi, su pokušali dati odgovor na pitanje koliko je novaca potrebno da bi se neka jedinka osjećala sretnom. I čak došli do jedne određene svote koja se mnogima neće učiniti previsokom ali koja je navodno dovoljna za pokrivanje troškova nečeg što se naziva sretnim životom.

I imaju li migranti poseban pogled na pitanje koliko novca mi je potrebno?

Od našeg reportera Filipa Slavkovića saznajemo do kakvog zaključka su došle te studije koje se bave pitanjem novca i sreće.

Filipe, reći kako novac nije sve što čini čoveka srećnim je jednako točno kao i konstatirati da novac itekako utječe na našu sreću. Što si uspio saznati  – da li smo u međuvremenu definitivno utvrdili, kakva je veza između sreće i novca?

Verovatno jesmo, barem ako je suditi prema naučnim istraživanjima. I to smo utvrdili da novac puno pomaže tome da se ljudi osećaju srećnije, jer novcem sebi mogu da obezbede mnogo šta što ih onda direktno usreći. Pri tom zaista postoji i manje-više precizno određena suma koja je neophodna da bi čovek bio, da kažemo, zadovoljan. A onda svako uvećanje imovine, praktično svako povećanje godišnje zarade, doprinosi daljem jačanju tog osećaja zadovoljstva životom.

To nije previše iznenađujuće, iskreno rečeno. Ili možda za nekoga jeste?.

Tendencija da se na rečima umanjuje značaj imovine a veliča značaj npr. duhovnih vrednost je prisutna već hiljadama godina. Primer kroz istoriju, recimo, mogu biti verske organizacije koje su vernicima propovedale skrušenost dok su svom sveštenstvu omogućavale baš raskošan život. U 2010. je u Sjedinjenim Državama bilo objavljeno veliko istraživanje koje se nekako dobro slagalo s duhom vremena, imajući u vidu da je dve godine ranije Amerika gurnula čitav svet u finansijsku krizu. Naime, dvojica naučnika – psiholog Daniel Kaneman i ekonomista Angus Diton, od kojih je ovaj potonji i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju – utvrdili su da je stabilan nivo sreće kod većine ljudi dostignut kada im godišnja primanja dođu u raspon između 60.000 i 90.000 dolara. Pošto je srednja suma tog raspona 75.000, ubrzo se nekako ustalilo da je upravo to tzv. granica za sreću odnosno da su najsrećniji ljudi u SAD oni koji godišnje zarađuju otprilike 75.000 dolara.

Hajde da promijenimo to u eure?

Treba imati u vidu da se studija odnosi na period od pre 15 godina. Tada je, inače, 75.000 dolara vredelo 58.000 evra dok isti iznos u dolarima danas vredi 64.000 evra. Međutim, visoka inflacija u poslednjih pet godina umanjila je realnu vrednost odnosno kupovnu moć te iste sume tako da bi realno danas, po toj tadašnjoj računici, za sreću bilo neophodno 70.000-75.000 evra. I još jedan faktor u tom računanju treba uzeti u obzir: u SAD se od bruto dohotka odbija znatno manje nego u Nemačkoj tako da u Americi od 75.000 dolara na računu ostane 55.000-60.000 neto; dok od iste bruto sume posle poreza i drugih davanja u Nemačkoj otprilike ostaje 45.000-50.000 evra. Dakle, prema ovom istraživanju koje je dugo važilo kao standard, a ako godišnju sumu podelimo, ljudi u Nemačkoj bili bi najsrećniji s platom oko 4.000 evra neto mesečno tj. više im ni ne treba.

To nije loš argument za poslodavce da ne povećavaju plate zaposlenima.

Doista je taj argument i važio, jer je ta studija još tvrdila da više novca od to pomenutog raspona uopšte ne dovodi do veće sreće. Naprotiv, ukazivalo se da dalja povećanja plata, preko 90.000 dolara, ni izdaleka ne izazivaju takvo zadovoljstvo kao kada čoveku primanja skoče do 60.000 dolara. To se još i objašnjavalo time da za godišnju zaradu od 100.000 dolara ljudi moraju mnogo više da rade zbog čega su nezadovoljni i nervozni. Ovome u prilog išla je još jedna kasnija studija koja je kao magičnu granicu navela godišnja primanja od oko 80.000 dolara i kojom se preciziralo da su Amerikanci i Amerikanke, jer je o njima opet bila reč, bili najsrećniji kad su imali dovoljno para da otkupe slobodno vreme; odnosno, kad su mogli da plate druge ljude da im čiste kuću ili sređuju baštu i sl. a da sami za to vreme mogu da se bave svojim hobijima ili druže s prijateljima.

Imamo li međuvremenu nova tj. drugačija saznanja?

U 2021. pojavila se nova, mnogo sveobuhvatnija studija, u kojoj je ponovo učestvovao onaj isti psiholog, Daniel Kaneman, ali se ovoga puta udružio sa još dvoje psihologa, Barbarom Melers i Metjuom Klingsvertom, koji je ovde bio i glavni istraživač. Klingsvert je, naime, kreirao aplikaciju za mobilne telefone koju je nazvao „Beležnica sreće“ i pomoću koje je animirao veliku i raznoliku grupu ljudi da u različita doba dana i godine notiraju lični osećaj sreće. Počevši od tih empirijskih podataka, a koristeći i sva druga dostupna znanja, udruženi psiholozi su pre četiri godine utvrdili da nikakva granica u količini novca ne postoji te da su ljudi tim više srećni što im je više para na raspolaganju. Pri tom se ne misli da onaj kratkoročni osećaj sreće, recimo kad smo ponovo sreli rođaka koji nam je dugo nedostajao, već više na osećanje generalno zadovoljstva svojim životom koje bi bilo jednako dugoročnoj sreći u životu; ne zato što smo dobili na lutriji već zato što imamo stabilne i sigurne prihode dovoljne, recimo, da i očuvamo zdravlje i sebi priuštimo neke luksuze.

Dakle, onih približno 4.000 evra neto mesečno bi bila osnovna zarada koja nam omogućuje da smo zadovoljni u životu ali i sve preko te sume za većinu ljudi ipak donosi dodatno zadovoljstvo.

U Nemačkoj, inače, čitava četvoročlana porodica koja na raspolaganju ima 4.000 evra mesečno već spada u srednji sloj dok samac ili samica koji mesečno zarađuju i nešto manje od 6.000 evra neto već spadaju u samo četiri odsto Nemaca i Nemica s najvišim primanjima. A ako uporedimo ovde dve velike američke studije o kojima sada govorimo onda je možda najbitnija razlika to, što su u ovoj potonjoj naučnici priznali da uvek postoji oko 15 odsto ljudi koji su nezadovoljni koliko god novca da zarađuju. Odnosno, ima oko 15 procenata onih među nama kojima se čini da sreće u životu nema bez obzira koliko para imaju no to nema veze s imovinom već s njihovom ličnošću.

Pre deset dana objavljena je još jedna studija koja se bavi odnosima u zaradi odnosno platama ali se tiče doseljenika iz siromašnijih država u devet razvijenih zemalja tzv. zapadnog sveta.

To je studija nemačkog Instituta za istraživanja tržišta rada, IAB, obavljena na osnovu podataka o 13,5 miliona doseljenika u Francuskoj, Nemačkoj, Nizozemskoj, Norveškoj, Danskoj, Švedskoj, Španiji, Kanadi i Sjedinjenim Državama. Istraživanje je pokazalo da doseljenici prve generacije u proseku u ovih devet zemalja zarađuju skoro 18 odsto manje nego tzv. domaće stanovništvo dok u drugoj generaciji ta razlika pada na nepunih šest procenata. U Nemačkoj, konkretno, migranti koji su se tek doselili zarađuju gotovo 20 odsto manje od ostataka populacije a njihovi potomci, dakle migranti druge generacije, imaju skoro osam procenata niža primanja od ostalih. Razlike su posebno velike kod imigranata iz Afrike i sa Bliskog istoka. Naučni istraživač Malte Rajhelt je objasnio i da pri tom samo u četvrtini slučajeva stranci za isti posao primaju manje plate od tzv. starosedelaca. U tri četvrtine slučajeva, prema studiji, doseljenici jednostavno uopšte ne dobiju poslove u oblastima ili preduzećima odnosno na pozicijama koje omogućavaju visoka primanja.

Znači i da migranti ređe mogu da se nađu u onoj grupi nemačkih zaposlenih koji su srećni?

Moguće je da je dugoročno gledano to zaista tako. Ali je moguće i da poboljšanje materijalnog stanja posle dobijanja zaposlenja u Nemačkoj za mnoge strance ipak znači veliko zadovoljstvo, iako možda suma koju zarađuju nije toliko visoka da bi Nemcima i Nemicama bila dovoljna za sreću. Takođe, naravno, na sreću utiču i drugi faktori pa i doseljenik koji zarađuje puno može da se nađe u onih 15 odsto koji su nesrećni bez obzira na novac. Migracije u Nemačku sa teritorija na kojima žive južni Sloveni takođe su se promenile – od „gastarbajtera“ do visokokvalifikovanih stručnjaka prošlo je mnogo vremena a izmenili su se i uslovi. Danas dobro zarađuju i građevinari i programeri i to bez obzira da li su iz Hrvatske, koja je već odavno u Evropskoj uniji i koristi euro, ili iz Srbije ili iz Bosne i Hercegovine. Oni su danas pre različiti u odnosu na stariju generaciju no među sobom ili u odnosu prema lokalnom nemačkom stanovništvu. Za doseljenike iz Jugoslavije pre pola veka sreća je u Nemačkoj npr. bila ukoliko se od zarađenog novca mogla izgraditi kuća u domovini. Nasuprot tome, oni koji u Nemačku sa Balkana dolaze sada zadovoljstvo više traže u formiranju udobnog doma ovde ili u vođenju bogatog društvenog života obeleženog putovanjima.