Poremećaj sna - ozbiljan problem?. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 22.10.2025. 28:35 Min.. Verfügbar bis 22.10.2026. COSMO. Von Nenad Kreizer.
Poremećaj sna - ozbiljan problem?
Stand:
Nenad Kreizer, Saša Bojić, Nada Pester
Liječnici u Njemačkoj bilježe svake godine porast broja pacijenata s poremećajem spavanja. Svakodnevni stres, sve veća izloženost medijima i nezdravi način života utječu na poremećaje spavanja. Nesanica može uzrokovati i ozbiljne bolesti poput poremećaja krvnog tlaka pa sve do moždanog udara. Kako usprkos sve stresnijoj svakodnevici zadržati zdravi san? Nenad Kreizer govori s psihoterapeutkinjom Sanjom Ilić-Ćoćić iz München-a i reporterom Sašom Bojićem o raznim oblicima i posljedicama insomnije.
U koju grupu ljudi vi spadate - one koji spavaju izvrsno ili se mučite s nesanicom? Kako na vas utječe doba godine kad je, zbog promjene računanja vremena, poremećaj ritma spavanja velika tema? Kod većine ritam spavanja se normalizira nakon nekoliko dana. No ima i onih među nama koji trajno žude za dobrim i kvalitetnim snom. Nesanica je u stresnoj svakodnevici dodatno opterećenje koje može u potpunosti uništiti kvalitetu života i utjecati na psihičko i fizičko zdravlje.
Oko šest milijuna građana Njemačke ili u postocima oko sedam posto stanovništva pati od poremećaja spavanja. Neslužbena brojka govori čak o 40 posto građana koji imaju nekakav oblik problema sa spavanjem. Ovaj broj je u stalnom porastu.
Mijenjanje sata s ljetnog na zimsko računanje vremena, ili obratno, još veći broj ljudi dovede u situaciju poremećenog ritma spavanja, stoji u jednom izvješću zdravstvenog osiguranja Barmer.
Poremećaj sna ili jednostavna pritužba "noćas sam loše spavao" na prvi pogled djeluju kao prolazna boljka koju mnogi ne shvaćaju ozbiljno. No nesanica je simptom i može dovesti do drugih, ozbiljnijih problema. Lista bolesti je poduža: prekomjerna težina, moždani udar, demencija i bolesti krvožilnog sustava.
Uzroci mogu biti svakodnevni stres ili klimakterij.
Nesanica često vodi i ka psihičkim poremećajima poput depresija. Blagajne zdravstvenih osiguranja u Njemačkoj već godinama bilježe porast broja pacijenata s poremećajima spavanja. Posebice se brz rast oboljelih bilježi kod mlađih pacijenata što se u nekim studijama povezuje i s prekomjernom izloženošću vizualnim podražajima poput upotrebe mobitela.
Liječnici govore o tome da dugotrajan manjak sna, što znači spavanja manje od pet sati dnevno, drastično povećava rizik od kroničnih bolesti.
Kako u svakodnevici usprkos konstantnim podražajima i stresu kojem smo izloženi pronaći načina za zdrav san? Koje navike treba izbjegavati i koliko zdrava atmosfera u spavaćoj sobi utječe na količinu i kvalitetu sna?
No koliko je u modernom društvu prisutan ovaj poremećaj i kako se društvo odnosi prema ovom fenomenu saznajemo od kolege Saše Bojića koji je iscrpno istražio ovu temu.
Saša, ljudi se protiv nesanice bore otkad postoje. I pri tome su često umeli da se nađu na stranputici, zašto?
Nesanica je opis jednog stanja, reč koja označava odsustvo sna i ne dotiče uzrok, jer, ona je senka nečeg drugog. Ili, u najširem smislu – simptom, pokazatelj, nečega. Vrlo često znamo šta je to što stvara nesanicu, a u isto vreme smo i svesni da rešavanje tog problema nije lako. Ali možemo biti zadovoljni što smo kao vrsta stigli do stupnja kada je bar to osvešćeno i razrešeno, pa tako možemo da se upustimo u borbu protiv uzroka nesanice. Jer, u starim civilizacijama nesanica je tumačena uglavnom kao poremećaj po sebi ili znak nekakve božje kazne. U staroj Grčkoj se verovalo da bog sna Hipnos kažnjava one koji su ga uvredili uskraćujući im san. I sve do kraja srednjeg veka, nesanica se često povezivala sa mračnim silama. Ljudi su verovali da ih noću guši nekakav demon. No, u kineskoj medicini je više od 2000 godina vladalo uverenje da nesanicu prouzrokuje disbalans između Jina i Janga. Jin je povezan sa mirom, noći, unutrašnjim odmorom, a jang sa aktivnošću, danom, spoljašnošću i budnim stanjem. Ako jedno od to dvoje preovlada, nastaje disbalans, i to je zapravo gledište kojem nema mnogo toga da se zameri.
Grčki bog sna - Hipnos
Znači bilo je najrazličitijih tumačenja uzroka nesanice, a pretpostavljam da je bilo i najrazličitijih ideja kako se protiv nje boriti?
O da, tu zapravo postoji zapravo nesagledivo mnoštvo recepata i metoda. Na primer, satri Rimljani su pili vino u koje je bila zamešana krv jaganjaca. Jer su verovali da „duh stoke prenosi spokoj“. U 17. veku, engleska narodna medicina je oktrila da će san doći ako se velika keramička činija napuni mlekom, a onda u nju stavi živa žaba, a odozgo se preko otvora zategne lanena tkanina da žaba ne bi mogla da iskoči. I onda se to stavi pod krevet, da bi žaba prizvala nemirne duhove i oni prešli u tu činiju. Pošto je praksa očigledno pokazala da živa žaba u činiji, naravno u panici, proizvodi buku od koje tek ne može da se zaspi, u mleko se kasnije stavljala figura žabe, a mogao je da posluži čak i crtež. U 18. veku je širom zapadne Evrope postojala metoda kuvanja oljuštenog crnog luka u mleku, pa potom udisanja te pare pred spavanje jer se verovalo da to čisti glavu od previše misli.
I pored svega toga, očito nije bilo pravog recepta jer se ljudi i danas muče da bi zaspali. A neki i namerno ne spavaju i malo spavaju, iz ovih ili onih razloga. To tek predstavlja čudan fenomen, zar ne?
Tako je, tu bih najpre pomenuo da postoji fenomen ljudi koji spavaju po 3-4 sata noću a osećaju se odmorno i funkcionalno i to je do jedan odsto ljudske populacije, tim fenomenom se najviše bavio američki neuropsiholog Mat Voker (Matt Walker). On je kao uzrok te pojave naveo mutaciju u jednom genu. A namerno nespavanje može biti samo spavanje u drukčijem ritmu od ostalih ljudi. Recimo, Tomas Edison se ponosio time što spava samo 4 sata dnevno i smatrao je da je spavanje gubljenje vremena. U svojoj laboratoriji je imao male ležaljke gde bi dremnuo jedno 10-15 minuta - uz metalnu kuglu u ruci. Kada bi zaspao, kugla bi mu ispala i probudila ga. I šta je bio rezultat? – Konstantne migrene. Doduše, ironijom sudbine, izumeo je sijalicu, koja će zauvek promeniti „setap“ spavanja.
A šta je sa rekordima u nespavanju?
Ima i toga, nikako se ne preporučuje da to pokušavate kod kuće, takve stvari znaju da budu opasne. Ipak rekord je postavljen još 1964. godine, drži ga Amerikanac Rendi Gardner, koji je – moram da kažem da je tada bio mlad i vrlo jak – imao je 17 godina i napravio eksperiment koji je bio deo jedne školske načune prezentacije. Proveo je budan 264 sata, dakle 11 dana. Sve su pratili lekari i naučnici, među kojima je bio i Viljem Diment (William C. Dement), jedan od pionira u istraživanju sna. Tokom eksperimenta, Rendi Gardner nije koristio kofein niti bilo kakve druge stimulante osim mentalih trikova i društva prijatelja da bi ostao budan. I šta se desilo? – Tokom prva dva dana je imao samo blaže probleme s koncentracijom, već 4. dana su počele blage halucijacije, 5. i 6. dana je imao vizuelne halucijacije, od 7. do 9. dana se tome priključila i ozbiljna dezorijentacija, i tokom 10. i 11. dana je već imao poteškoće u govoru i delimičnu amneziju. Naučnici su pratili njegove neurološke i fiziološke reakcije, i zaključili da mozak počinje drastično da gubi sposobnost pravilnog funkcionisanja bez sna, ali da telo može da izdrži relativno dugo. Krvni pritisak i puls su mu sve vreme bili uglavnom normalni.
Pa kako se on – i da li se uopšte – oporavio posle toga?
Pa eto, 11. dana je zaspao i to više nije mogao niko da spreči. Ali na iznenađenje svih, spavao je „samo“ 14 sati, sam se probudio i bio potpuno oporavljen, i za nekoliko dana se vratio u svoj normalan ritam spavanja.
Koliko je važan dobar san i kako se riješiti nesanice govorimo s dr. Sanjom Ilić-Ćoćić psihoterapeutkinjom iz Münchena.
Gospođo Ilić-Ćoćić, u kojem trenutku možemo govoriti u medicinskom smislu o poremećaju sna? Svako ima dan kad loše spava ili malo bolje, zbog ovog ili onog razloga, ali kad to postaje medicinski pojam za vas?
Medicinski, odnosno kad posmatramo psihosomatiku, medicinu sna, mi se upravo trudimo da ne govorimo previše o snu. Zašto? Zato što preterana pažnja u tom pravcu uglavnom pojačava probleme koje mogu osobe osetiti vezane za san. Naravno da imamo medicinski definisano nešto što ćemo reći da je trajanje jednog zdravog sna u proseku 5 do 9 sati, da period koji je potreban za uspavljivanje ne treba biti duži od 20 minuta i da u toku sna, što već možemo utvrditi posebnim merenjem, nema manje od takozvane REM faze 20%. REM faza je period u kom intenzivno sanjamo, u kojem se naše oči pomeraju i mozak je dosta aktivan. Takva faza nam treba za oporavak od mnogih dešavanja na nivou psihe u toku dana i treba nam preko 20 posto duboke faze sna. Zdrav sam bismo tako čak i matematički mogli lepo definisati, ali vraćam se na prvu izjavu - ne trebamo mu pridavati puno pažnje ukoliko osoba u toku dana dobro funkcioniše.
Sljedeći vikend nas opet čeka onaj ritual dva puta godišnje promjene s ljetnog na zimsko vrijeme. Koliko to, po vašem iskustvu s pacijentima, utječe na poremećeni ritam sna ili je to zapravo pretjerivanje? Kad netko u ponedjeljak priča kako kako ga je jako pogodilo to što je vrijeme promijenjeno.
Medicina sna, odnosno kolege koji se tim poslom intenzivno bave, a i ja i moje kolege iz aspekta psihosomatike, psihijatrije odavno preporučujemo da bi nam bolje bilo jedno univerzalno vreme bez pomjeranja u zimu i proleće. Ono što znamo da sada tih +1 ujutro nećemo posebno iskoristiti. Po istraživanjima ne spavamo nešto duže, odnosno to nekako nije nešto gde smo u posebnom dobitku. Ono što viđamo u proleće jeste fenomen prolećnog umora koji se dosta vezuje za to da ustajemo sat ranije. Ono što je isto tako potvrđeno studijama jeste da, nažalost, evo tamo već od ponedeljka raste rizik za povećan broj saobraćajnih nesreća. I to je nešto gde moramo zaista pripaziti od ponedeljka da u narednom periodu, od jedne do tri sedmice, nešto opreznije vozimo i da nešto opreznije upravljamo mašinama koje mogu biti opasne. Pozitivno jeste da se zdrave osobe u roku od tri do pet dana naviknu na novi ritam i da ne zapažamo nikakve značajnije poremećaje, odnosno oštećenja zdravlja.
Kompletan razgovor poslušajte u podcastu.
No, kada si već spomenuo da nedostatak sna očito najviše utiče na normalno funkcionisanje mozga, ne mogu a da ne pomenem i da je to jedna od prilično rasprostranjenih metoda mučenja.
Nažalost – jeste. Uskraćivanje sna je jedna od najčešće korišćenih metoda psihološkog pritiska u zatvorima širom sveta, bilo da se radi o civilnim ili vojnim zatvorima. Eto, u prvoj dekadi našeg veka smo saznali koliko je to zapravo uobičajena metoda u američkim zatvorima Abu Graib i Gvantanamo, ali ona je zapravo prisutna svuda. Zašto? – Zato što je efikasna, jer brzo slabi volju, koncentraciju i psihičku otpornost zatvorenika. Zatim, relativno je nevidljiva, ne ostavlja vidljive fizičke tragove. I razara psihu, jer, baš kao i kod pomenutog Rendija Gardnera, izaziva dezorijentaciju, halucijacije, paranoju, gubitak emocionalne kontrole. U takvom stanju, zatvorenici će lakše priznati svoju krivicu, sve ako je i nema.
Šta se čini protiv takvih metoda?
Na papiru – mnogo, u praksi – malo. Još je u Ženevskoj konvenciji iz 1949. zabranom mučenja i okrutnog tretmana ljudi obuhvažena i prisilna nesanica. Još konkretniji je Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (ICCPR) iz 1966. gde se u članu 7 naglašava da niko ne sme biti podvrgnut mučenju ili okrutnom, nečovečnom ili ponižavajućem tretmanu i tu se namerno uskraćivanje sna smatra oblikom psihološke torture. Potom imamo i Konvenciju protiv mučenja i drugog okrutnog, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja (UNCAT) iz 1984., sa sličnim sadržajem, a tu su i tzv. Standardni minimalni pravni principi za tretman zatvorenika (UN Standard Minimum Rules) iz 2015. gde pravilo 43 eksplicito kaže: svaki zatvorenik ima pravo na dovoljan i kvalitetan san, te da se namerno uskraćivanje sna smatra kršenjem osnovnih prava zatvorenika.
I naravno u ratovima je nesanica neizbežna, bilo da si vojnik ili civil. Šta si saznao o tome?
Među vojniicima stalna budnost, noćne patrole, neprijateljski napadi i stres često dovode do hronične nesanice. Kod civila imamo sve moguće faktore koji narušavaju san, buku, strah, nestanak normalnog života, bombardovanja i evakuacije, i to vrlo često dovodi do posttraumatskog poremećaja sna.
Zanimljivo je da mnoge vojne doktrine sada prepoznaju san kao strateški resurs i tako vojnici koji su se adekvatno odmorili bolje funkcionišu i preživljavaju. To je uvelo i modernu metodu dremanja pred akciju – 10 minuta opuštenog dremanja se preporučuje pred polazak u akciju jer je ustanovljeno da vojnici, specijalci ili ko god to bio, na taj način bolje, brže i efikasnije funkcionišu u toj akciji.
