Jesu li građani Njemačke prelijeni?. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 24.02.2026. 23:32 Min.. Verfügbar bis 24.02.2027. COSMO. Von Nenad Kreizer.
Jesu li građani Njemačke prelijeni?
Stand:
Nenad Kreizer, Filip Slavković, Boris Rabrenović
Njemački kancelar Friedrich Merz je sa svojim CDU-om objavio rat skraćenom radnom vremenu. On smatra da bi Njemačkoj išlo bolje kada bi zaposleni u ovoj zemlji radili više. No, je li zaista tako? Nenad Kreizer razgovara sa sociologom Franom Osrečkim i reporterom Filipom Slavkovićem o najnovijoj raspravi o njemačkom radnom moralu i ekonomskoj smislenosti povećanog broja radnih sati.
Istraživanja pokazuju da sve više Nijemaca, čak 83 posto, privatni život smatraju važnijim od karijere. Tzv. "Work Life Balance" dakle zdrava ravnoteža između privatnog i radnog života postala je, posebno za mlađe generacije, primarni aspekt kada je u pitanju organizacija svakodnevice. I to se svodi na jednostavni cilj: privatni život ne smije trpjeti zbog poslovnih obveza.
Isto tako vezanost radnika uz jednu tvrtku i spremnost da se slobodne večeri i vikendi žrtvuju zbog posla su sva manje prisutni.
No prema mišljenju nekih vodećih političara, među kojima je i kancelar Friedrich Merz, Nijemci bi trebali raditi dulje i više ako žele zadržati još uvijek visoku razinu životnog standarda i blagostanja u Njemačkoj.
Kolega Filip Slavković prati aktuelnu debatu o planu savezne vlade i pre svega zahtevu kancelara Fridriha Merca da se, uprošćeno rečeno, zakonski dozvoljeno radno vreme uveća.
Filipe, jesu li u Berlinu političari zaključili da su Nemci i Nemice postali lenji pa treba više odnosno duže da rade?
Bundeskanzler Friedrich Merz je, Nenade, izričito tvrdio da nikoga ne optužuje za lenjost već da bi lenjost bila ne razmišljati o reformama koje su, kako smatraju on i njegova partija, neophodne da se podstakne rast nemačke privrede. Merc je to poručio na godišnjem kongresu svoje Hrišćansko-demokratske unije održanom ovog vikenda u Štutgartu, na kojem je CDU kao jedan od zaključaka usvojila zahtev da se zakon o radu izmeni kako bi radno vreme bilo fleksibilnije regulisano.
Misli se na radno vreme onako kako je propisano ili dozvoljeno nemačkim zakonom.
Delegati CDU su se založili da radno vreme u Nemačkoj bude regulisano po uzoru na upute koje svojim članicama daje Evropska unija a u čijim smernicama se kaže da unutar EU radno vreme treba da iznosi nedeljno najviše 48 sati. EU takođe kaže i da između dve radne smene mora da postoji vreme odmora od najmanje 11 sati što znači da maksimalno dnevno radno vreme može da iznosi 13 sati, u šta se uključuju i pauze, recimo za obrok ili prosto za predah. Međutim, važećim zakonima u Nemačkoj je regulisano da je regularno radno vreme ograničeno na osam sati dnevno.
To je onih osam sati rada za koji je radnički pokret u Evropi počeo da se bori još pre dva veka.
Upravo je u Nemačkoj kompanija Degussa, što je skraćeno za Nemačka ustanova za preradu zlata i srebra, u Frankfurtu na Majni bila jedna od prvih na svetu koja je svojim zaposlenima garantovala da radni dan neće trajati duže od osam sati; i to samoinicijativno, još 1884. Odlukom kancelara Fridriha Eberta i njegovih socijaldemokrata je u Nemačkoj osmočasovno radno vreme prvi put zakonom garantovano krajem 1918, na krilima reformi sprovedenih posle poraza Nemačke u Prvom svetskom ratu. Te zakonske odredbe su međutim bile razvodnjene čim su se stare mreže političara u Berlinu konsolidovale, krajem 1923. Tek su savezničke snage, posle nemačke kapitulacije u Drugom svetskom ratu, početkom januara 1946. ponovo zakonom zavele radno vreme od osam sati dnevno – ali se subota računala kao radni dan pa je radna sedmica trajala 48 sati. Tek 1965, posle decenije sindikalne borbe, radna nedelje je efektivno skraćena na pet dana.
Važećim zakonom o radu iz 1994. i dalje je, ipak, dozvoljen rad od ponedeljka do subote.
Suštinski se detalji praktičnog sprovođenje zakona u svim granama privrede u Nemačkoj određuju kolektivnim ugovorima, a njima je uglavnom utvrđena radna nedelja od oko 40 sati što pri radnom danu od osam sati znači da se radi od ponedeljka do petka. I postojeći zakon, međutim, već nudi mogućnosti za fleksibilno organizovanje radnog vremena tamo gde i kada je to neophodno.
Kako konkretno?
Radno vreme se može produžiti na do deset sati dnevno ukoliko u roku od šest meseci prosečno dnevno radno vreme ostane osam sati: npr. ukoliko posle četiri dana sa deset sati rada zaposleni dobije jedan slobodan dan. Zato smo u periodu kad je zamah uzeo rad od kuće, home office, imali i debatu u uvođenju prava na četvoro-dnevnu radnu nedelju, umesto pet radnih dana sedmično.
Sad se debata vodi u drugom pravcu. Pre četiri godine je počeo opšti rat Rusije protiv Ukrajine čija praktična posledica postala ekonomski sukob Evrope a Rusijom zbog čega su energija i sirovine za privredu poskupele. Istovremeno, sve je izraženiji nedostatak radnika u industriji i zanatstvu…
Zbog svega toga nemačka ekonomija stagnira odnosno prešla je iz blagog pada u vrlo slabi rast ali je i on na staklenim nogama pa ekonomisti i privrednici insistiraju da političari treba da stvore okvir za jačanje poslovnih aktivnosti. Neki od zahteva, ali i predloga vlasti, odnose se na smanjenje birokratije ili socijalnih davanja, kako bi se oni koji koriste državne prinadležnosti podstakli na rad. Ugovorom o vladajućoj koaliciji Hrišćansko-demokratske i Hrišćansko-socijalne unije, CDU i CSU, sa Socijaldemokratskom partijom, SPD, sklopljenim posle parlamentarnih izbora održanih pre godinu dana, vlada kancelara Fridriha Merca obavezala se da reformiše zakon o radu u delu koji definiše radno vreme. Iz redova SPD-a, iz koje dolazi i ministarka za rad Berbel Bas, to je bilo interpretirano kao ukidanje osmočasovnog radnog dana no uz zadržavanje 40-očasovne radne nedelje. Mercov CDU je sada na kongresu usvojio zaključak kojim se jasno ukazuje na okvire koje je postavila Evropska unija, uz ukidanje odredbe od osam sati rada dnevno, što u praksi može da znači samo povratak na radnu sedmicu od 48 sati kakvu je Nemačka imala pre 100 godina.
Ipak, kolektivni ugovori u većini kompanija i dalje garantuju radnu nedelju od oko 40 radnih sati.
Problem za zaposlene je što to važi samo tamo gde važe i kolektivni ugovor a to nije slučaj pre svega kod malih i srednjih preduzeća. Vlada je kao prvi cilj i najavila izmene zakona o radu u oblasti turizma i ugostiteljstva, kako bi omogućila fleksibilnije angažovanje zaposlenih u hotelima u vreme turističke sezone, odnosno smanjenje troškova na ime personala van sezone. Najavljeno je da će se taj deo zakona menjati već do sredine, a sve odredbe zakona o radnom vremenu do kraja godine.
Jesu li Nijemci zaista postali lijeni i što se desilo s pruskim radnim moralom? O tome u ovom izdanju podcasta govorimo sa sociologom Franom Osrečkim, profesorom na Visokoj školi za javnu upravu u Berlinu.
Gospodine Osrečki, rade li građani Njemačke zaista manje nego prije?
Da, kao prvo rade manje nego prije, a kao drugo rade relativno malo u usporedbi sa drugim razvijenim ekonomijama. Gotovo nigdje u OECD svijetu, znači u razvijenim dijelovima svijeta, se godišnje u prosjeku ne radi toliko malo kao u Njemačkoj.
Postoje razne studije koje pokazuju da manje radnih sati tjedno ne znači istovremeno da je produktivnost manja. Jesu li radnih sati još uvijek nekakav okvir i zapravo nekakvo mjerilo po kojem bi, evo kako političari žele, tim nekim jednostavnim metodama treba više raditi pa će nam biti bolje. Je li to istina u praksi?
To u praksi nije istina. Kao što ste naveli, Njemci su relativno produktivni. Niskim satima se ipak pokazuje u Njemačkom slučaju jako visoka produktivnost. Njemački radnici su ekstremno produktivni. U tome nije problem. Ali naravno tu postoji jedna kvaka da kažemo. Naime, da Njemci rade ipak relativno malo ili manje od drugih razvijenih ekonomija, to ima naravno prije svega veze s tim da se u Njemačkoj isplati manje raditi. To se prije svega odnaša na žene i na relativno slabo naobrazovane ljude. To znači, postoji na neki način incentiv, postoji na neki način taj fenomen da se u Njemačkoj jako često radi pola radnog vremena. I upravo zato u prosjeku Njemci rade relativno manje od drugih.
No, kao što ste naveli, Njemci su jako produktivni. To znači da se radi relativno malo samo po sebi nije problem. Ali ipak ukazuju na jedan drugi problem. A taj drugi problem je u stvari skrb od djeci. Žene u Njemačkoj rade zbog toga relativno često pola radnog vremena - nema dosta dječjih vrtića. Ili zato jer ne žive u blizini roditelja. To znači, to je na neki način u jako puno slučajeva jedan izbor koji u stvari nije izbor nego u stvari ljudi nemaju drugu mogućnost kako zbrinuti djecu. I onda se ostaje često doma. Što je naravno i za žene veliki problem, pogotovo kasnije u penziji.
Sindikati se, što nije neočekivano, žestoko protive ovakvim reformama. Ekonomisti su podeljenih mišljenja ali se čini da većina stručnjaka ne vidi nikakve direktne prednosti za privredu od ovakvih zakonskih promena dok neki čak eksperti upozoravaju, kao i sindikalne vođe, da produženo radno vreme dovodi do preteranog zamora te i do mogućih povreda na radu ili češćih oboljenja radnika.
Poslodavci, međutim, velikom većinom odlučno traže upravo ovakve reforme koje CDU, inače, naziva uvođenjem fleksibilnosti u radne odnose. U intervjuima tokom javne rasprave, u govorima na kongresu stranke i u zaključcima koje je partija usvojila unisono se govori o tome da je duže radno vreme neophodno da bi se pokrile potrebe poslodavaca u situaciji u kojoj nema dovoljno radnika ni u uslužnim delatnostima, ni u prerađivačkim industrijama, ni u transportu. No, kako se dodaje, ove izmene će pomoći i zaposlenima da lakše usklade svoje radno vreme sa potrebama svojih porodica. Kako će deset sati rada dnevno ili šest radnih dana nedeljno konkretno pomoći da se održi zajedništvo porodice, nije jasno. Sindikati tvrde da će se desiti upravo suprotno tj. da radnici više neće imati vremena za porodicu. Mnogi ekonomisti pri tom ukazuju i da prostim dužim radnim vremenom neće biti uklonjene prepreke koje mnoge velike nemačke firme sada imaju i na domaćem i na svetskom tržištu: da su im proizvodi i usluge sve manje atraktivni a sve skuplji.
U srži, čini se, za kancelara i konzervativnu većinu u vladajućoj koaliciji bitniji je signal koji se šalje: da nemački građani moraju više i napornije da rade odnosno da je vreme lakog blagostanja prošlo.
U to se uklapaju i neke formulacije koje su se čule poslednjih sedmica. Deo političara CDU-a kritikovao je tzv. Lifestyle-Teilzeit odnosno zapošljavanje na pola radnog vremena kao stil života dok je drugi deo političara Unije tvrdio da Nemci i Nemice i u evropskom proseku rade premalo.
Da li je to uopšte tačno?
Podaci zapravo govore gotovo suprotno. U Evropskoj uniji se, prema zvaničnim podacima, radi u proseku 36,8 sati nedeljno. Tik iznad tog proseka su stare i bogate članice Unije, Francuska i Italija, dok je ispod proseka sedam zemalja među kojima Belgija, Austrija i Nemačka, u kojoj se prosečno radi 34,3 sata nedeljno. Najviše, prema tim zvaničnim podacima s kraja 2024, rade zaposleni u Poljskoj te Bugarskoj i Rumuniji, po 40 sati, odnosno u Grčkoj koja je rekorder sa 41 radnim satom nedeljno. Hrvatska je, inače, šesta po broju radnih sati, odmah iza Kipra, sa 39,5 sati sedmično. U dodatnu statistiku zemljama koje streme prisajedinjenju EU ulazi Bosna i Hercegovina, gde se radi još više odnosno 41,4 sata nedeljno dok su zaposleni u Srbiji rekorderi s 42,2 radna sata nedeljno.
U Nemačkoj se eto ipak radi manje nego, kako vidim, i u Švajcarsko koja beleži 35,2 sata nedeljno.
Bitan faktor u toj količini radnih sati je onaj već pomenuti rad s pola radnog vremena odnosno tzv. Teilzeit. U Nemačkoj, kao i u drugim zemljama koje beleže niže nedeljno radno vreme, postoji po zakonu pravo na rad u pola radnog vremena. Ukoliko poslodavac i zaposleni ispunjavaju određene uslove – recimo, da firma ima više od 15 zaposlenih a da je radnik zaposlen najmanje šest meseci – zaposleni ima zakonsko pravo da zahteva skraćeno radno vreme bez navođenja razloga za to a poslodavac to može da mu odbije samo ako dokaže da bi to ugrozilo poslovanje firme. Ovaj zakon je u praksi omogućio zapošljavanje većeg broja ljudi jer su osobe koje iz ličnih razloga, recimo jer su morale da čuvaju malu decu ili se brinu o nemoćnim članovima porodice, nisu mogle da rade puno radno vreme dobile mogućnost da se zaposle a da ne odsustvuju iz doma recimo više od jednog pre podneva. U Nemačkoj oko 30 odsto zaposlenih, odnosno čak oko polovina svih žena u radnom odnosu, rade na pola radnog vremena. U zemljama jugoistočne Evrope npr. taj broj je zanemarljiv. Ukoliko bi se upoređivali samo zaposleni s punim radnim vremenom onda bi i Nemačka imala prosečno nedeljno radno vreme kao i većina drugih članica Evropske unije: oko 40 sati.
CDU se u zaključcima sa kongresa založila da Teilzeit bude drugačije zakonski uređen. Iako nije konkretno zapisano kako, tokom debate jeste rečeno da generalno pravo na Teilzeit treba ukinuti.
