Leteći ljudi: Tehnologija koja pomera granice mogućeg. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 26.11.2025. 24:15 Min.. Verfügbar bis 26.11.2026. COSMO. Von Sasa Bojic.
Leteći ljudi: Tehnologija koja pomera granice mogućeg
Stand:
Saša Bojić, Nenad Kreizer, Boris Rabrenović
Ljudski san o letenju je ostvaren – sa pojavom pomagala koja omogućavaju individualnom korisniku lebdenje, te vertikalno uzletanje i sletanje. Jedno od najatraktivnijih tehničkih dostignuća je "mlazni ruksak" (engl. Jetpack) koji ljudima omogućava da se vinu u vazduh do velikih visina i lete vrlo velikom brzinom. Ta tehnika postoji, i pri tome je vrlo bezbedna. Prepreke za njeno korišćenje su pravno-regulatornog tipa. O pomagalima za individualno letenje Vas informišu Saša Bojić i Nenad Kreizer.
Mi smo kao ljudi skrojeni za hodanje po zemlji. Korak po korak. Onako, bez ikakvih pomagala, možemo i da potrčimo. Ili da skočimo uvis i udalj, a bogme i da zaplivamo. Pa i zaronimo u vodu. I ni u jednoj od tih stvari nismo posebno dobri, pogotovo ne u odnosu na životinjske vrste specijalizovane za trčanje, skakanje, ronjenje i letenje. Ali zato, za razliku od njih, možemo da pravimo pomagala koja nam omogućavaju sve to, pa smo tako uz pomoć sprava i mašina svih vrsta i veličina stigli i do Zemljine orbite, i do najdubljeg mesta na dnu okeana.
U ovoj epizodi govorimo o – letenju. Ne o klasičnim helikopterima i avionima – iako postoje letelice koje se kreću potpuno suludim brzinama. Ovde govorim o Ajronmenu.O ljudskom telu koje se uz pomoć pomagala kreće vazduhom kao ptica.
Letenje je dugo bilo – produženo padanje
Kada je o tome reč, moguća su dva principa. Jedan se već dugo koristi i tehnički predstavlja letenje, ali je reč zapravo o produženom padanju, na primer, skokovima padobranom iz aviona, ili letenju deltaplanom, koji ima varijacije u visini ali je ipak postojano gubi, pa sve do paraglajdinga uz pomoć vučnog padobrana koji može da održi letača u vazduhu dosta dugo. I, na kraju, tu su i deltaplani odnosno „zmajevi“ opremljeni propelerom koji se obično nalazi iza sedišta i omogućavaj poletanje sa livade ili bilo koje ravne površine, te letenje na visini do 4.000 metara, brzinom od 50 do 100 km/h. Pri čemu njima mogu da lete i turisti na poznatim morskim ili planinskim destinacijama, naravno, uz profesionalnog instruktora što znači da tu postoje dva sedišta.
Iako su deltaplani odavno u upotrebi, ljudi su – naročito u poslednjih pet decenija – nastojali da smisle još praktičnija i kompaktnija sredstva za letenje. Nešto što može da podigne jednog čoveka u vazduh tako da mu omogući da lebdi ili se kreće u željenom pravcu.
U poslednjih nekoliko godina takve vrste pomagala su ostvarile pravi bum, i sada slobodno možemo da kažemo da je san o letenju – i lebdenju – ostvaren.
Prva velika demonstracija „mlaznog ruksaka“ i Gvozdeni čovek
To je moglo da se nasluti još 1984. godine – na otvaranju Olimpijskih igara u Los Anđelesu. I sam sam gledao prenos spektakla, koji je kulminirao pojavom Bila Sjutora (Bill Suitor), konstruktora malih raketnih motora i prvih ruksaka sa mlaznjacima takozvanih „džetpekova“. Svet je bio zaprepašćen i fasciniran kada se on odjednom pojavio iznad tribina i elegantno leteo preko stadiona, sa raketnim rancem na leđima, spustivši se na belo označeno polje na trkačkoj stazi.
Tako nešto je u to vreme bilo čista naučna fantastika. Ili strip-fantastika. Jer, džetpek je u SF-kulturi već decenijama imao bitnu ulogu. On se u zlatno doba stripova i naučne fantastike, 40-ih i 50-ih godina, pojavio kao simbol buduće tehnologije i supersnaga. Jedan od odlučujućih momenata je došao 1963, kada se u Marvelovom strip-univerzumu pojavio Gvozdeni čovek (Iron Man), iliti srpski rečeno Ajronmen, delo pisca Stena Lija (Stan Lee) i crtača Dona Heka (Heck).
Priče tih stripova su se bavile: tehnologijom i inovacijama, vojnim temama, te moralnim dilemama bogatih i moćnih. Tokom narednih decenija, Ajronmen je postajao sve popularniji. I onda se pojavio i kao filmski junak – 2008 – kada ga je u Marvelovom kinematičkom univerzumu glumio Robert Dauni mlađi, (Rober Downey Jr.) Iako su u stripovima i filmovima postojale sve moguće vrste superheroja, tada je Ajronmen definitivno postao globalni simbol futurizma i tehnologije. Imao je metalni oklop i u letu mogao mnogo, mnogo, više od onoga što se danas može, jer se ipak radilo o fantastici više nego nauci, ali džetpek je time utvrđen kao letačka sprava koja otvara put u budućnost.
Jer, sa mlaznim ruksakom, moguće je izaći na balkon i odatle se vinuti u nebo i odleteti na posao. Ne znam ko se ne bi radovao toj mogućnosti. I evo nas, tu smo, ona je ostvarena i činjenica da ljudi ne lete džetpekom na posao je posledica problema koji nije tehničke, već je pravne prirode. Trenutno još niko nije uspeo da smisli sistem pravila, pravnih odredbi i zakona koji bi regulisali tako nešto. Kada bi se takva vrsta letenja omasovila, naš svet bi se promenio verovatno brže nego što ga je promenila pojava veštačke inteligencije.
No, da se vratim sada na one različite vrste individualnog padanja ili jedrenja u kojima se odavno održavaju i sportska takmičenja. Nešto što već ima dužu tradiciju i predstavlja uvod u priču o lebdenju. Jer, lebdenju je prethodilo – padanje. A o tome Vas informiše Nenad Kreizer.
Postoje mnoge vrste sportova koji su povezani s nekom vrstom letenja. Tim oblicima sportova se pozabavio moj kolega Nenad Kreizer. Nenade šta nam možeš reći o tim letačkim sportovima.
Iako se ovi svi sportovi povezuju s pojmom letenja, meni se iak čini da se radi o padovima usporenima na ovaj ili onaj način. Jer svi ovi sportaši zapravo ne lete nego samo, uz pomoć raznih pomagala, sporije dolaze do zemlje.
Pa dobro kako se sve može padati u sportskom smislu?
To je na prvom mjestu padobranstvo ili skydiving. I mene su malo zbunili ovi pojmofi dok nisam shvatio da je skydiving zapravo "obični" skok padobranom. Dakle skok s veće visine, napominjem veće jer se neki sportovi razlikuju iskučivo po tome s koje visne se skače, iz aviona ili helikoptera ili s neke niže točke. U slučaju padobranskih skokova govorimo o visini od 3 do 4 tisuće metara.
Iako se ubraja u tzv. ekstremne sportove, padobranski skokovi se smatraju relativno sigurnima.
Jedan dio nakon skoka iz aviona padobranac pada slobodnim padom te nakon nekog vremena otvara padobran. Danas čak posoje padobrani koji se otvaraju sami, odmah pri skoku iz letjelice ili nakon nekog vremena. Visina s koje se pada također daje dovoljno vremena za neke sigurnosne reakcije poput aktiviranja rezervnog padobrana. Tehnički rizik naravno postoji, recimo ako se ni glavni ni pomoćni padobrane ne otvore.
Prošle je godine u SAD-u zabilježeno 0,5 smrtnih slučajeva na 100.000 padobranskih skokova, ili jednostavnije rečeno jedan smrtni slučaj na 200.000 skokova što je prilična rijetkost. Mnogo su smrtnonsniji timski sportovi na zemlji i naravno individualni sportovi povezani s brzinom poput moto sportova.
Ali ostale vrte "letačkih" sportova nisu tako sigurne?
Možemo početi s jednom vrstom padobranskog skoka, tzv. Base jump. Ovdje se također skače s visine i prizemljuje uz pomoć padobrna no stvar je u tome da se skače s mnogo manje visine, nebodera ili nekog uzvišenog mjesta. Pritom je sam pojam Base engleska kratica za zgradu, antenu, most ili zemlju tj. liticu ili stijenu, dakle uzvisine s kojih je moguć skok.
Opasnost je u tome da priikom ovog skoka treba reagirati vrlo brzo jer su i visine mnogo manje nego kod padobranskog skoka iz neke letjelice pa spust na zemlju treba usporiti što prije.
Ovo su zapravo sve vrste padobranskog skoka. Sada prelazimo na sportske forme koje se više zasnivanju na klizanju ili u širem smislu jedrenju. Šta je tu drugačije?
Pa kao što si sam rekao kod letanja zmajem, letova uz pomoć tzv. wing suita ili paraglidinga, ne radi se o padu nego zadržavanjem u zraku uz pomoć nekog tehničkog pomagala bilo da se radi o zmaju, odijelu za letove ili specijalnoj vrsti padobrana za paraglajding. Ovdje se uglavnom starta s neke uzvisine, litice a kod zmajeva i paraglajdinga je start moguć slično kao i kod klasične jedrilice vučom s same zemlje, nekim vitlom ili jednostavno automobilom.
Postoje i razne podvrste poput Hangglidinga i Speed flyinga koji se razlikuju po tehničkoj opremi pomagala koje omogućava jedrenje tj. spoštajuće letove.
Jedna vrsta ovih klizećih letačkih sportova se ipak razlikuje po svojoj ekstremnosti ali i po broju poginulih?
Da wingsuit diving vrsta letenja inspirirana letom leteće vjeverice. Ta životinja ne živi u Europi ali je mnogim možda poznata iz Disneyevih filmova.
Riječ je o doista ekstremnom sportu koji se prakticira pomoću posebnog odijela — wingsuita — koje svojim oblikom povećava površinu tijela i omogućuje horizontalno klizanje. U ovom slučaju faza slobodnog pada sporija je i traje mnogo dulje nego pri skoku s padobranom. Letači pomoću ovih odijela, koja su u međuvremenu prava mala tehnička čuda mogu zaista prevaliti kilometre u zraku ali se let završava klasničnim padobranskim skokom koji se aktivira kratko prije završetka leta.
Kao pionir ovog sporta se smatra Franz Reichelt, austrijski krojač a ujedno i prva od brojnih žrtava ovog sporta. On je još 1912. poginuo prilikom ne možemo reći leta niti skoka nego jednostavno, pada s Ajfelovog tornja.
Usprkos ovim prvim neuspjesima sport je ipak pronašao dovoljno poklonika a naravno i mnogo žrtava. Jednostavno rečeno, oni su poginuli zbog kinetičke energije tj udarca u tlo ili nešto drugo što im se ispriječilo na putu prema sigunom slijetanju.
Pa koliko je žrtava zabeleženo do danas?
Statistike govore o 180 poginulih što je, s obzirom na ekstremno rijetku pojavu ovog sporta, velika brojka.
Zašto usprkos ovom visokom stepenu opasnosti ipak ima dovoljno poklonika ovog sporta?
Ljubitelji govore o fascinaciji visokog stupnja tzv. horizontalnog kretanja kod ovog sporta. Dakle o horizontalnoj udaljenosti koji letače prijeđe tijekom pada od jednog metra. Kod letanja wingsuitom letač, ili kako pilot, prijeđe i do tri metra horizontalno. Pritom može postići brzinu i do 200 kmh. Kada se u obzir uzmu ove brojke onda niti ni ne čudi da se i kod najmanje greške događaju tragedije.
Eto kako izgledaju sportovi za individuano letenje. I zahvaljujući najnovijoj tehnologiji, taj sport upravo postaje zapanjujuće raznovrstan.
To je pre svega zasluga dronova.
Mali dronovi sa kamerama kojima se lako upravlja jer sami izbegavaju prepreke i kreću se gotovo potpuno autonomno, postoje već dugi niz godina. Sasvim je logično pretpostaviti da može da se napravi isto to, samo mnogo veće, taman tako da može da ponese čoveka.
Takvi dronovi su uveli eru vertikalnog poletanja i sletanja, dakle onog kojem nije potrebna staza ili pista za zalet ili sletanje. Engleski akronim za takve letilice je VTOL (Vertical Take-Off and Landing), i on može imati ispred početnog slova još i jedno malo „e“ da se zna da su u pitanju leteće sprave sa električnim pogonom.
Prema podacima Američkog društva za vertikalan let – da, i to postoji, Vertical Flight Society - najmanje 400 aktera na svetskom tržištu radi na letilicama koje su namenjene individualnom prevozu ljudi ili tereta. A ti akteri rade na više od 1000 različitih koncepata takvih letilica. Trenutno samo na razvoju dronova za prevoz putnika rade desetine kompanija.
The Airbike kompanije Volonaut, projektant Tomasz Patans, autor Jetson One letelice
Konkretni modeli
No da se vratim „letećem čoveku“ – već sada može da se kupi čitav niz bezbednih aparata, a najpoznatiji je švedski „personalni dron“ marke Džetson (Jetson one). Reč je o električnom multikopteru za jednu osobu, u kojem vozač tj. pilot sedi u nekoj vrsti okvira za kabinu koje zapravo nema, a napred i pozadi ima vodoravne šipke kao nekakve ruke na čijim krajevima su propeleri. Ima električni pogon, maksimalnu brzinu od 100 km/h i cenu od 98.000 evra, što nije malo, ali je i pored toga rasprodan nekoliko godina unapred. Inače kompanija Jetson pravi razne modele sličnih letilica, i jedna je od najnaprednijih.
Drugi poznat model je Lift Heksa (Hexa) američke proizvodnje, jednosed sa sedištem koje se nalazi ispod čudne konstrukcije – okvira na kojem je raspoređeno 16 propelera. Njegova cena je 250.000 dolara ali još nije u prodaji mada se koristi na specijalnim turističkim lokacijama u SAD.
Kineski Ehang EH216 je prava minijaturna kabina, koja stoji na četiri noge a sa šasije se pruža ukupno osam vodoravnih „pipaka“ na čijim krajevima se nalaze propeleri. To je potpuno autonomno leteće vozilo i može da primi čak dvoje putnika, koji samo treba da ukucaju cilj i ono će ih tamo prebaciti bez ikakvog ljudskog pilotiranja. EH216 se u nekim kineskim gradovima već koristi kao taksi-letilica u okviru demo-servisa.
Ehang EH216 se u nekim kineskim gradovima već koristi kao leteći taksi
A kada je reč o mlaznim odelima, tu prednjače firme Graviti indastris (Gravity Industries), Mejmen Džetpek (MayMan Jetpack) i Rosi Džetman (Rossy Jetman). Letač na sebe navlači odelo slično skafandru, samo malo deblje jer su na leđima mlazni motori. Lebdi u uspravnom položaju a što se brže kreće tim je više nagnut prema napred.
“Daske“ osvajaju svet
Mogućnosti manevrisanja sa takvim odelima su postale gotovo neverovatne, tako da su već počela da se održavaju i promotivna sportska takmičenja sa letenjem iznad vode i zaobilaženjem prepreka. Tako je u februaru 2024. održano prvo zvanično takmičenje letača u mlaznim odelima kompanije Graviti indastris, mada još nije formirana nekakva liga ili sportska federacija za to.
Posebnu vrstu individualne letilice predstavlja hoverbord (hoverboard), ili jednostavno rečeno, daska - za letenje. Pri tome je „daska“ naziv koji je preuzet iz principa „daske za jedrenje“ ili „daske sa točkovima“, tako da moram da kažem da ova leteća daska, iako ima taj naziv nije baš pljosnata, već izgleda kao okrugla platforma debljine oko 30 cm.
Na toj platformi se stoji a na donjoj strani daske su mlazni motori. To Vam možda izgleda nestabilno, ali – nije. Specijalni žiroskopi perfektno održavaju ravan položaj daske kada se s njom lebdi. A naginjanjem tela se postiže kretanje u željenom pravcu, mada postoje i ručne kontrole za korekciju. S takvim daskama može da se leti i do 3000 metara iznad tla, i postigne brzina i do 235 km/h!
Ona radi na tečno gorivo i ima rezervoar od 40 litara
Cena takve daske je između 200.000 i 250.000 dolara, znači, radi se o vrlo skupoj spravi, a trenutno na tržištu prednjači francuska firma Zapata, koja inače pravi i leteće skutere na principu drona sa propelerima.
Francuski vojnik na hoverbordu sleće na Champs Elysees u sklopu parade
I sada verovatno i Vi kao i ja možete lako da zamislite sebe kako na takvoj dasci ujutro, sa balkona polećete na radno mesto i kako do njega stižete za smešno kratko vreme. Ali ta budućnost još nije počela. Jer, korišćenje VTOL-letelica u svakodnevnom saobraćaju suočava se sa značajnim regulatornim i zakonskim preprekama, posebno u Nemačkoj, gde vazdušni prostor i bezbednost imaju strogu regulativu.
Tehnologija koja čeka na dozvole
Pre svega, lični eVTOL ili hoverboard sa pilotom se tretira kao vazduhoplov, što znači da mora da ispuni tehničke i sigurnosne standarde za civilne letelice, uključujući sertifikaciju konstrukcije, motora, baterija i sistema za nužno sletanje. Svaka letelica mora imati dozvolu za upotrebu u nemačkom vazdušnom prostoru, a pilot licencu koja je često ekvivalentna ili slična pilotu ultralakih ili eksperimentalnih letelica.
Pored takvih zahteva, tu su i ograničenja u vezi sa mestom i visinom letenja. Nije dozvoljeno letenje nad urbanim naseljima, blizu aerodroma ili u kontrolisanim zonama bez posebnih dozvola, a postoji stroga regulativa o minimalnoj udaljenosti od ljudi i objekata kako bi se smanjio rizik od povreda i štete. Dodatno, električne lete
e sprave često spadaju u kategoriju eksperimentalnih ili ultralakih letelica, što znači da postoje ograničenja u pogledu mase, brzine i trajanja leta, a svi letovi van zona za testiranje ili demonstracije moraju biti unapred odobreni od nadležnih tela.
Čovek sa jetpackom leti iznad dokova u Londonu
Sve ove regulative imaju za cilj da mogućnosti nove tehnologije povežu sa bezbednošću i zaštitom javnog prostora, što u praksi znači da je svakodnevna upotreba individualnih letilica u Nemačkoj trenutno skoro nemoguća bez specijalnih dozvola. To obuhvata stalni nadzor, planiranje ruta, registraciju letelica i poštovanje propisa o buci, dimenzijama i riziku od nesreća.
Zbog toga, dok tehnologija napreduje, sprave za individualno letenje ostaju pretežno u domeni demonstracija, sporta i spasilačkih misija.
A ovo poslednje je veoma važno.
Unapređenje spasilačkih akcija
Upotreba VTOL-letelica u spasilačkim akcijama donosi potpuno novu dimenziju brzine, dostupnosti i fleksibilnosti koju klasični helikopteri ili vozila ne mogu uvek da obezbede. Njihova sposobnost da poleću i sleću vertikalno znači da mogu da se pojave gotovo bilo gde, čak i na teško pristupačnim terenima, poput planinskih masiva, gustih šuma ili urbanih sredina pogođenih katastrofama.
Individualne letelice se mogu koristiti za brzo prebacivanje medicinskog osoblja, opreme ili hrane do ugroženih ljudi, ali i za evakuaciju žrtava sa mesta gde klasična vozila ne mogu da stignu. Zahvaljujući maloj površini potrebnoj za poletanje i sletanje, moguće je uspostaviti privremene spasilačke baze čak i u urbanim sredinama, što značajno smanjuje vreme reakcije u kritičnim situacijama.
Model letećeg automobila projektovanog za potrebe policije u Dubaiju
Savremene električne VTOL-letelice i dronovi sa većim nosivostima omogućavaju izvođenje misija koje su pre samo nekoliko godina bile praktično nezamislive. Na primer, u poplavljenim područjima ili nakon zemljotresa, ove letelice mogu da dostave medicinske potrepštine ili hranu direktno do izolovanih naselja, dok tradicionalni transport često zavisi od oštećenih puteva ili helikopterskih platformi koje zahtevaju više prostora i resursa.
Takođe, ove letilice se mogu koristiti za nadzor i izviđanje, prikupljanje podataka u realnom vremenu i mapiranje terena, što spasilačkim timovima omogućava da efikasnije planiraju akcije i optimizuju resurse. Sve to ja naročito važno u situacijama kada je brzina ključna za očuvanje života.
I to je zapravo najvažnija tekovina u napretku individualnog letenja.
