Naočale, sočivo ili laserska korekcije - šta je najbolje za vid?

Medicinsko tržište je posljednjih godina preplavljeno ponudama koje se tiču korekcije vida: trajne leće ili sočiva, laserske korekcije a najnoviji hit u paketu čuda koje zamjenjuju naočale se zove kapi za oči koje korigiraju dioptriju. No što je od svega toga zaista medicinski smisleno a što marketinški trik?

67 posto odraslih u Njemačkoj, dakle starijih od 16 godina, nosi naočale ili koristi neku vrstu pomagala za korekciju vida. To je u brojkama 41 milijun ljudi. Kod starijih od šezdeset, postotak onih koji ovise o nekoj vrsti pomagala za vid prelazi vrijednost od 90 posto.

Dakle za najveću većinu nas, teme naočale i odlazak okulistu, prije ili kasnije, dolazi na dnevni red. Stoga ni ne čudi da je optičarska branša u stalnom rastu i da svake godine ostvaruje sve veći promet. Prošle godine se naočalama i kontaktnim lećama u Njemačkoj ostvarilo 5,67 milijardi eura prometa što, kako kažu u Središnjem savezu optičara Njemačke (ZVA), znači godišnji rast od 3,5 posto.

Naočale odavno nisu samo puko medicinsko pomagalo nego i modni detalj. Mogu se nabaviti ne samo u trgovininama, kod optičara već i preko interneta. No posljednjih godina su se na tržištu medicinskih pomagala vezanih uz vid pojavile i mnoge usluge poput laserskog skidanja dioptrije. Ponuda na tržištu je široka, klinike šarenim reklamama često s poznatim osobama pozivaju na korekciju vida i trajno rješavanja naočala koje mnogi smatraju teretom.

Pritom vrijedi spomenuti da je i raširenost danas potpuno uobičajenih kontaktnih leća relativno novovjekog datuma.

Posebna tema su i naočale za pomoć pri čitanju koje se u međuvremenu mogu nabaviti u svakoj drogeriji ili samoposluživanju.

Koliko je pametno kupovati naočale u diskontu i jesu li stare dobre naočala ipak najbolje rješenje za oči, o tome razgovaramo u ovom izdanju našeg podcasta. Kao prvo nam Saša Bojić otkriva kako je izgledao njegov prvi susret s kontaktnim lećama.

Saša ti spadaš ako se ne varam u generaciju koja je imala prilike da iskoristi "prodor" kontaktnih sočiva na Balkan?

Tako je, moja prva kontaktna sočiva sam dobio 1985. kada su kontaktna sočiva počela da se probijaju na Balkan. Bila su to tvrda sočiva koja čiji je prečnik manji od rožnjače i ona zapravo stoje ispred rožnjače i ne prianjaju za oko. Kako? – Tako što plivaju na suznom filmu koji prekriva rožnjaču. Bila su to PMMA-sočiva, napravljena od tvrde plastike i nisu propuštala kiesonik, pa je rožnjača bila izolovana od kiseonika iz vazduha. To je dovodilo do iritacije oka, i tek kasnije sam prešao na gaspropustljiva sočiva koja su omoguzćavala duže nošenje i zdraviju rožnjaču. Ipak, pre sočiva sam nosio naočare za kratkovidost, i kada sam prvi put stavio sočiva i išao ulicom, nisam mogao da verujem šta sve vidim, i šta sve dotle zapravo nisam video na velikim udaljenostima. Sočiva su zaista bila epohalna promena.

Kažeš, to je tada bila novina na Balkanu, ali takve tekovine su tada na Balkan stizale sa određenim zakašnjenjem. Jer kontaktna sočiva u svetu nisu bila novost.

Jeste, to kašnjenje sa preuzimanjem nekih novih tehnologija je u tadašnjem jugoslovenskom socijalizmu bilo normalno, ali ideja o kontaktnim sočivima je zapravo vrlo stara, jer je 1636. godine Rene Dekart (René Descartes) već imao ideju da se direkto na oko stavlja cev napunjena tečnošću koja bi ispravljala vid, ali to je bila samo ideja koja nije mogla da se realizuje, dok 1887. Nemački staklar F.E. Miler (F. E. Müller kojem se do danas znaju samo inicijali) napravio je prvu kako je nazvao „keratinsku školjku“ koja se stavlja direktno na oko, a već sledeće godine je švajcarski oftalmolog Adolf Ojgen Fik (Adolf Eugen Fick) počeo da eksperimentiše sa prvim klinički upotrebljenim kontaknim sočivima, staklenim koja su prekrivala čitavo oko, dakle i rožnjaču i beonjaču, nisu propuštala kiseonik i bila su vrlo neudobna. Veliki napredak su donele tek 30-te godine prošlog veka, jer se tada pojavljuju drugi materijali, pleksiglas i plastika. Godine 1949. su predstavljena prva plastična kontaktna sočiva koja su bila manja, pokrivala samo rožnjaču i bila znatno udobnija. To je bila preteča mojih tvrdih kontaktnih sočiva.

Ali postoje i meka sočiva, danas su tvrda – nešto više egzotično, gotovo retkost.

Da, i njih je praktično izumeo češki hemičar Oto Vihterle (Otto Wichterle) 1961. godine od hidrogel-materijala. Ona su propuštala kiesonik i bil prijatna za nošenje u poređenju s tvrdim sočivima, a 1971. je firma Bauš I Lomb (Bausch & Lomb) otkupila licencu i lansirala prva meka sočiva – SoftLens – i tako je počela nova era. I to je naravno trebalo tek da se uhoda na Zapadu tako da to što su se meka sočiva u Beogradu pojavila već negde oko 1987. Nije ni bilo veliko kašnjenje u odnosu na "svet". Zanimljivo je šta su mi rekle dve lekarke kod kojih sam otišao po meka sočiva. One su negodovale što sam ih hteo i rekle da su meka sočiva "za devojke a ne za momke". Na moje pitanje: zašto? - rekle su da ta sočiva valja pažljivo čistiti kada nisu u oku, a pošto su "momci aljkavi", obično ih ne daju muškim pacijentima. Tako da sam morao da ih molim da zbog mene naprave izuzetak. I teška srca su pristale. Srećom, taj mentalitet se kasnije promenio.

Dobro, sada možemo da napravimo jedan malo veći skok na ono što je sada moderna tehnologija pripremila za naše vreme.

Pa meni recimo – da ostanemo još malo pri kontaktnim sočivima – mene fascinira pronalazak naučnika sa Univerziteta za nauku i tehnologiju u Kini. To su kontaktna sočiva koja omogućavaju korisnicima da vide infracrvenu svetlost. Ova sočiva koriste nanodelove koji konvertuju infracrvenu svetlost u vidljive boje. Testiranja su pokazala da korisnici mogu detektovati infracrvene signale, što otvara mogućnosti za noćni vid i pomoć osobama sa slepim tačkama ili oštećenjem vida. Do sada su obično infracrveni viziri korišćeni u vojsci ili specijalnim policijskim jedinicama, no očito je da ćemo uskoro imati sočiva koja omogućavaju gledanje u mraku, vrlo zanimljivo.

A reci mi, pošto je danas sve od telefona preko šporeta do nakita "pametno", ima li i "pametnih" kontaktnih sočiva?

Vrlo zanimljivo pitanje. Ako to znači da kontaktna sočiva osim svoje osnovne funkcije "znaju" i još ponešto, onda sočiva nove firme Ekspansio (Xpanceo) iz Dubaija mogu da dobiju etiketu "pametnih". Ta firma je upravo napravila sočiva koja mere nivo glukoze u suzama, omogućavaju projekcije nepostojećih objekata u naše okruženje što je tzv. proširena stvarnost (augmented reality), a osim toga mogu da zumiraju sliku – ne digitalno već stvarno optičkim zumom – pa čak i da mere očni pritisak. Eto, ta tehnologija obećava revoluciju u praćenju zdravlja i integraciji sa digitalnim svetom.

Šta je sa bifokalnim i polifokalnim sočivima, koja koliko mi se čini takođe nisu česta pojava?

To nije čudo što nisu česta pojava, jer mnogi ljudi se na to teško navikavaju. Polifokalna sočiva su najčešće napravljena u vodu koncentričnih krugova sa različitim dioptrijama. Najlakše i najbolje je ako postoje samo dve dioptrije, recimo, za ljude kojima treba korekcija vida i za blizinu i za daljinu. To su ljudi koji imaju bifokalne naočare, i koji mogu da koriste bifokalna sočiva. Ona imaju više koncentričnih krugova na kojima se te dve dioptrijske vrednosti smenjuju i onda mozak postepeno nauči da gleda samo kroz krugove koji su mu potrebni u određenom trenutku. Sa razvojem multifokalnih sočiva su trenutno najdalje otišli Džonson i Džonson (Johnson & Johnson), Kupervižn (CooperVision) i opet Bauš i Lomb. Džonson i Džonson su napravili multifokalna sočiva koja kombinuju i korekciju astigmatizma a klinička ispitivanja su pokazala da ta sočiva imaju superiornu jasnoću i udobnost u odnosu na konkurenciju. Ima i firmi kao što su VTI ili EDOF, koje posebno rade na povećanju dubine fokusa što omogućava jasniji vid na svim udaljenostima.

I za kraj nam reci i nešto o korekciji vida bez kontaktnih sočiva ili naočara, kakva nas tehnološka čuda tu čekaju?

Ima tu svačega. Od pre nekoliko decenija se vid uspešno koriguje laserima, koji daju mogućnost da se rožnjača preoblikuje. Ali najnovija istraživanja pokazuju da će budućnost korekcije vida biti personalizovanija, preciznija i — što je najvažnije — manje invazivna nego ikada ranije. Jedno od najuzbudljivijih otkrića dolazi iz oblasti takozvanog elektromehaničkog preoblikovanja rožnjače (EMR). Naučnici su pokazali da oblik rožnjače može da se menja pomoću slabih električnih impulsa, bez ikakvih rezova i bez lasera. Postupak funkcioniše tako što se na oko postavi specijalna elektroda u obliku kontaktnih sočiva, kroz koju prolazi vrlo slaba električna struja. Ona privremeno menja pH – bazni ili kiseli sastav - u rožnjači i omekšava njenu strukturu, pa tkivo može da se preoblikuje, a zatim da tako kažem "zaključa" u novom položaju.

Eksperimentiše se i sa takozvanom fotorefraktivnom metodom PiXL koja koristi svetlosnu energiju za ojačavanje tkiva rožnjače i istovremenu korekciju dioptrije – bez skidanja slojeva tkiva kao kod lasera. To je još u fazi kliničkih ispitivanja, ali rezultati su ohrabrujući. Tokom tretmana, na površinu oka se nanosi riboflavin, dakle vitamin B2, koji se zatim aktivira UV-svetlom. Ovaj proces jača kolagenska vlakna u rožnjači, i omogućava precizno oblikovanje njenog zakrivljenja, što dovodi do korekcije grešaka poput kratkovidosti. I tu nema potreba za uklanjanjem epitela rožnjače, što smanjuje rizik od komplikacija. Trenutno na toj metodi paralelno rade na Univerzitetu u Bohumu, u centru "Oko sokolovo" (Eagle Eye Centre) u Singapuru i na Institutu "Jasna vizija" (Clearview Vision Institute) u kanadskom Torontu.

I na kraju da kažem da ima jedna studija koja je sprovedena u Argentini na 766 ispitanika u kojoj se koriste specijalne kapi za oči koje menjaju oblik rožnjače i tako koriguju vid, ali na toj metodi još mora da se radi jer rezultati su daleko od stopostotno uspešnih a ima i nuspojava poput glavobolje, iritacije očiju ili zamagljenog vida.

Saša hvala ti na ovim iscrpnim informacijama ali to me nažalost neće spasiti od odlaska okulistu.

A mi ćemo se pozabaviti jednim zasabnim sektorom a to je tzv. staračka dalekovidnost.

Očna leća nakon četrdesete godine života gubi na elastičnosti. Zbog njezinog ukrućivanja sve se teže prilagođava različitim udaljenostima. Ovi dobno uvjetovani fiziološki problemi s akomodacijom poznati su kao staračka dalekovidnost (presbiopija). Pogođene osobe tada često trebaju naočale za čitanje kako bi ponovno jasno vidjele na kratkim udaljenostima. No postoje i alternative. Presbiopija nije dalekovidnost u uobičajenom smislu riječi. Dok je dalekovidnost uzrokovana greškom u lomu svjetlosti u oku, staračka dalekovidnost posljedica je normalnog procesa starenja.

No tu postoji i jedan problem. Pomagala za vid, dakle naočale, moraju se u redovitim razmacima prilagođavati trenutnom stanju vida. To je posebno važno kod naočala za čitanje u slučaju staračke dalekovidnosti. Naime, prirodno kočenje tj. gubitak elastičnosti očne leće tj. sočiva napreduje s godinama. S rastućom dobi ljudsko oko sve mutnije vidi blizinu.

Zato su, primjerice, u četrdesetoj godini potrebne drugačije leće nego u pedesetoj. Sukladno tome, naočale za čitanje moraju se često prilagođavati. No potreba za čestim prilagođavanjem nije jedini nedostatak takvih naočala. Ako se staračka dalekovidnost pojavi uz već postojeću dioptrijsku grešku, za različite udaljenosti bit će potrebne različite naočale. Mnogi ljudi izbjegavaju stalno skidanje i stavljanje naočala odabirom tzv. progresivnih naočala.

Progresivne naočale, ili na njemačkom Gleitsichtbrille, su multifokalne naočale koje kombiniraju dioptrije za blizinu, srednju udaljenost i daljinu u jednoj leći, nudeći oštar vid na svim udaljenostima bez vidljivih prijelaza. Progresivne naočale temelje se na multifokalnim lećama koje se sastoje od više zona. Svaka je zona optimizirana za određenu udaljenost gledanja. Tako se kroz jedno te isto staklo može jasno vidjeti na sve udaljenosti, uključujući i srednje. Ako osim staračke dalekovidnosti postoji i druga greška vida, multifokalni koncept omogućuje da se izbjegne potreba za dodatnim naočalama za čitanje. Pomagalo za vid više se ne mora mijenjati ovisno o udaljenosti.

Kod aktivnosti poput sporta, osobe koje nose progresivne naočale mogu jednostavno prijeći na multifokalne kontaktne leće. Time se smanjuje rizik od oštećenja ili ozljeda tijekom intenzivnih pokreta. U usporedbi s drugim alternativama, progresivne naočale su za osobe s postojećim greškama vida najnježnije, najmanje zahtjevno i najpovoljnije rješenje za korekciju staračke dalekovidnosti. Opcije poput operacija povezane su s rizicima i nisu pogodne za svako oko.

No neki se pacijenti žale na vrtoglavicu i glavobolju prilikom nošenja progresivnih naočala. Oni koji se ne mogu priviknuti na multifokalna stakla mogu posegnuti za bifokalnim lećama. Za razliku od multifokalnih modela, ove leće imaju samo dva područja vida. Staračka dalekovidnost, bilo da postoji uz prethodnu grešku vida ili ne, može se korigirati i laserskim zahvatima na oku. Većina postupaka temelji se na minimalnim rezovima u gornjim slojevima rožnice. Iznimka je postupak s femtosekundnim laserom, koji djeluje na srednji sloj rožnice.

Jedan od najčešće korištenih laserskih postupaka kod staračke dalekovidnosti jest monovizija. U tom se slučaju jedno oko optimizira za gledanje na daljinu, a drugo za blizinu. Pacijenti mogu isprobati ovaj princip pomoću monovizijskih leća prije samog zahvata. Pregledi prije operacije osiguravaju da je lasersko liječenje uopće prikladno za pacijenta.

Alternativno se mogu ugraditi implantati. Pri takvim zahvatima se pažljivo odabrane leće postavljaju na oko, prilagođene svakom pojedincu.

Nije svako oko pogodno za laserske zahvate ili implantate. Posebno kod dobnih očnih bolesti, liječnici često savjetuju da se zbog povišenog rizika od komplikacija odustane od operativnih zahvata.