Klađenje: kada se stvarnost pretvori u kvote. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 25.03.2026. 22:11 Min.. Verfügbar bis 25.03.2027. COSMO. Von Saša Bojić.
Klađenje: kada se stvarnost pretvori u kvote
Stand:
Saša Bojić, Maja Marić, Amir Kamber
Klađenje je staro koliko i ljudska civilizacija a danas su kladionice sastavni deo naše stvarnosti. Kladiti se možemo na sve. To nisu uvek samo bezazlene stvari iz sveta sporta ili estrade, već i pobede na izborima, pa čak i ishodi ratova. Ljudi koji se klade nastoje da otkriju "kod" stvarnosti, ali oni mogu čak i da – oblikuju stvarnost. Kako i zašto – pitanja su čijim su tragom pošli Maja Marić i Saša Bojić.
Klađenje je veoma stara pojava. Još u staroj Mesopotamiji su ljudi pokušavali da predvide kako će pasti kockice napravljene od životinjskih kostiju. To se, kako kažu istoričari, dešavalo još pre 5000 godina. U antičkoj Grčkoj, ljudi su se strastvneo kladili na rezultate Olimpijskih igara. U Rimskom carstvu, klađenje na gladijatore ili trkače u dvokolicama bilo je nacionalni sport. Čak su i imperatori poput Oktavijana Avgusta ili Nerona bili poznati po kockanju – i klađenju. U 16. veku, klađenje je u Engleskoj postalo "sport kraljeva" a prve organizovane trke konja su bile temelj za ono što su današnje kladionice.
Nešto malo kasnije, pojavio se i prvi moderni bukmejker, koji se zvao Hari Ogden (Harry Ogden). On je na hipodromu u Njumarketu počeo da postavlja različite kvote za različite konje (mesto prostog uloga 1 za 1 jer naravno nisu imali svi jednake šanse za pobedu.
O čemu se tačno radi
Da odmah objasnim za one koji ne znaju: kvota je broj koji pokazuje kolike su šanse da se nešto desi – prema proceni kladionice – i koliko ću novca zaraditi ako pogodim.
Mala kvota, na primer, 1,50, znači da je događaj vrlo verovatan, gotovo izvestan. Kladionica smatra da će se to skoro sigurno desiti. Zato je dobitak mali. Jer, ulog se prosto množi s kvotom. Ako uložim 1000 evra na događaj koji ima kvotu 1,50 dobiću 1000 puta 1,50 – znači: 1500 evra. Od toga je 1000 bio ulog koji mi se vraća, a 500 evra je čista dobit.
AKO pobedi onaj na kojeg sam se kladio.
Velika kvota znači malu verovatnoću – po procenama kladionice – ali i veliki dobitak ako se desi taj malo verovatan događaj. Znači ako kvota iznosi 10, ja za 1000 evra dobijam – 10 hiljada.
Kvote u kladionicama nisu čisto matematički korektne. Ako bismo bacali novčić, poštena kvota bi bila 2,0 na obe strane. Znači ako se u igri glava/pismo kladim na glavu i padne glava, korektan dobitak bi bio 2 za 1. Ali u kladionicama su te kvote drugačije i iznose, na primer, 1,9. A onih 0,1 na svakoj strani je marža koju kladionica uzima sebi. Da bi uvek bila na dobitku.
Ima situacija u kojima kvote mogu da drastično variraju. Na primer, kada je reč o klađenju na pesme Evrovizije, situacija je manje predvidljiva nego recimo u fudbalu. I onda kladionice jednostavno razrežu veće marže da bi se zaštitile od iznenađenja.
I sada da dovršim istoriju:
Sredinom 20. veka, klađenje je ušlo u domove građana sa popunjavanjem prvih tiketa za rezultate fudbalskih utakmica.
Javne sportske kladionice postoje više od pola veka. A sa pojavom intertneta, kladionice su nam ušle u sobe. Ne mora nikuda da se ide, dovoljno je ući u onlajn-kladionicu i tamo trošiti novac.
Danas brzina softvera i algoritama omogućava da se klađenje odvija gotovo u realnom vremenu: na primer, da se za vreme jedne utakmice kladimo na to koji igrač će postići sledeći gol.
Da li su kladioničari – kockari?
Odgovor na ovo pitanje glasi: ne sasvim.
Glavna razlika je u tome gde pojedinac locira izvor uspeha. Profil "običnog" kockara je više usmeren na borbu naslepo sa sudbinom. On se oslanja na rituale i nadu, i često razvija neku vrstu magijskog mišljenja. Na primer, "danas je sreda, ali uvek imam nekako više sreće kada dan počne kišom i kada sam ovako gladan". Izvor uspeha je van njega.
Kladioničar se oslanja na ono što nauka zove: unutrašnji lokus kontrole. On smatra da njegov uspeh direktno zavisi od uloženog truda, analize, prikupljenih informacija. Da uspeva ako uspostavi intelektualnu dominaciju nad sistemom. Kladioničari često vide sebe kao eksperte ili analitičare. I dok su klasični kockari uglavnom usamljeni sa svojom igrom, kladioničari razmenjuju informacije, diskutuju o taktikama i vole da budu deo zajednice koja deli specifično znanje, na primer, o engleskoj fudbalskoj ligi ili Pesmi Evrovizije.
I naravno nije slučajno što ponovo pominem Evroviziju, jer će sada moja koleginica Maja Marić bliže da nas upozna sa mehanizmima klađenja na najvećem svetskom muzičkom festivalu.
A posle toga ću ukazati i na aspekte klađenja o kojima se ne razmišlja tako često. Pre svega na način na koji klađenje u kladionicama može da oblikuje našu stvarnost. Tu se zapravo krije najspektakularniji aspekt klađenja kao društvenog fenomena.
Pesma Evrovizije – kladionice su deo spektakla
Majo, reci mi kako funkcionišu kladionice na Eurosongu?
Klađenje na Eurosong razlikuje se od sportskog klađenja više nego što se na prvi pogled čini. Dok u sportu postoje relativno mjerljivi parametri, kao što je forma, statistika, pa čak i ozljede, Eurosong je kombinacija glazbe, performansa, geopolitike i kolektivnog ukusa. Upravo zato kladionice ovdje funkcioniraju kao zanimljiv hibrid analize i psihologije mase.
Maja Marić
Zanimljiv mi je ovaj detalj sa psihologijom mase. Na šta tačno tu misliš?
Pa zapravo govorimo o tome da se tu stalno miješaju dvije logike, jedna racionalna i jedna potpuno "ljudska", nepredvidiva, iracionalna.
S jedne strane imaš analizu. Racionalno se analizira i na neki način ocjenjuje tko pjeva, kakva je pjesma, tko ju je napisao, kakav je nastup, kakva je povijest te zemlje na Eurosongu, pa čak i kako države međusobno inače glasaju. To je pokušaj da se napravi što objektivnija procjena, koliko je to uopće moguće za jedno takvo natjecanje.
Ali onda, gotovo odmah, u igru ulazi druga stvar - ljudski faktor. Odnosno masa. Čim se otvori klađenje, kvote više ne ovise samo o toj početnoj analizi, nego o tome tko na što stavlja novac. Ako se neka pjesma svidi publici, ako postane viralna ili ako jednostavno krene hype oko nje, ljudi počnu masovno uplaćivati na nju. I onda kvota pada. I odjednom ta zemlja izgleda kao favorit.
S tim da ljudi često ne ulažu samo zato što misle da je neka pjesma najbolja, nego zato što vide da je već favorit. Pa se tako ne klade nužno na "najbolju" pjesmu, nego na pjesmu za koju misle da će drugi ljudi podržati. Onda dobivamo začarani krug - nešto postane popularno, ljudi ulažu novac, kvota pada, zbog tog pada, pobjeda izgleda još jače, što onda opet navodi druge da još više ulažu na tu pjesmu. I tako dobijemo efekt mase.
Zato se kaže da se radi o hibridu. Početak je relativno racionalan, ali vrlo brzo sve preuzme psihologija gomile. I to je posebno izraženo baš na Eurosongu jer ovdje nema objektivnog rezultata. Nema gola, nema vremena, nema mjerenja. Postoji samo dojam. Na kraju odlučuju ljudi, publika i žiri, na temelju svog ukusa, emocija, simpatija, pa i predrasuda.
U praksi to znači da neka pjesma može biti stvarno kvalitetna, ali bez hypea – i ostati nisko na kladionicama. A neka druga može biti prosječna, ali ako joj se "slože karte", da budem u duhu podcasta, može skočiti među favorite.
Zato su kladionice na Eurosongu zanimljive: nisu čisto predviđanje, nego ogledalo onoga što ljudi u tom trenutku misle, osećaju i očekuju da će se dogoditi. Ali reci mi kako nastaju početne kvote?
Početne kvote ne nastaju nasumično. Postavljaju ih analitičari u kladionicama, tzv. "traderi", koji uzimaju u obzir sve ove faktore koje sam ti maloprije navela.
Krenu sa procjenom povijesnog uspjeh zemlje, reputacije izvođača, autora pjesme, onda i rezultata nacionalnih izbora, a nakon toga krenu ubrajati i svav ovaj emotivni natjecateljski kaos sa ljudskim predznakom.
I zato se onda kvote stalno menjaju?
Da, Eurosong je izrazito dinamičan, za razliku od mnogih drugih događaja na koje se možemo kladiti. Kvote se mogu mijenjati iz dana u dan, pa čak i iz sata u sat.
Na njih utječe i sama objava pjesme, pa zatim reakcije fanova, prati se viralnost na društvenim mrežama, a onda i probe i nastupi uživo. Često se događa da pjesma koja na studijskoj snimci zvuči prosječno "eksplodira" na pozornici, ili obrnuto.
Najveći pojedinačni faktor ipak ostaje količina uplata. Kladionice stalno prilagođavaju kvote kako bi smanjile vlastiti rizik.
Maja Marić i Saša Bojić zajedno slušaju pesmu "Baller" - Abor & Tynna, nemačkog predstavnika na ESC 2025
Na šta se sve može kladiti?
Ponuda je znatno šira od same pobjede. Osim oklade na pobjednika, moguće je igrati na plasman u top 3, top 5 ili top 10, prolazak iz polufinala, pa čak i pobjednika pojedinog polufinala. Posebno su popularne tzv. "head-to-head" oklade, primjerice, hoće li bolji plasman ostvariti Srbija ili Hrvatska, kao i oklade na najbolju zemlju unutar određene regije.
Ali Eurosong je specifičan i zbog nedostatka objektivnog ishoda, zar ne?
Tako je. Mislim, postoji službeni pobjednik, daleko od toga. Ali i taj rezultat ovisi o glasovima publike i žirija, koji često imaju različite kriterije. Publika naginje spektaklu i emociji, dok žiri češće nagrađuje tehničku kvalitetu.
Zbog toga kvote na Eurosongu zapravo ne predviđaju "najbolju pjesmu", nego pokušavaju procijeniti kako će glasati milijuni ljudi diljem Europe. I to je ključna razlika.
Koliko su kladionice tačne?
Statistički gledano, kladionice su relativno pouzdane kada je riječ o širem poretku. Često točno predviđaju tko će biti u vrhu, odnosno u top 5 ili top 10. Međutim, kada je riječ o samom pobjedniku, preciznost je znatno manja. Favorit pobjeđuje tek u otprilike polovici slučajeva.
Zašto dolazi do tih pogrešaka?
Najčešći razlog je nastup uživo. Eurosong je televizijski spektakl i vizualna prezentacija često odlučuje više nego sama pjesma. Osim toga, postoji i tzv. "snowball efekt": kada neka zemlja postane favorit, dobiva više pažnje, što dovodi do još više uplata i dodatnog pada kvote, bez nužno realnog povećanja šansi za pobjedu.
Na kraju, presudan može biti i raskorak između publike i žirija, koji nerijetko potpuno različito ocjenjuju iste nastupe.
I zato je kladionice na Eurosongu najbolje promatrati kao kombinaciju analitičkog modela i kolektivne intuicije. One nisu nepogrešiv alat za predviđanje pobjednika, ali jesu vrlo dobar pokazatelj raspoloženja publike i očekivanja u realnom vremenu.
U konačnici, one više govore o tome što ljudi misle da će se dogoditi, nego o tome što će se zaista dogoditi. I zato su možda zanimjive i onima koji inače nisu zainteresirani za, recimo, klasično sportsko klađenje.
Uticaj klađenja na stvarnost
U klasičnom klađenju, kvote su samo procene verovatnoća udružene sa interesima kladionice. Ali danas možemo da se kladimo na političke događaje, recimo na stranku koja će pobediti na izborima u nekoj nemačkoj saveznoj pokrajini. I tu se dešava nešto novo: ljudi počinju da čitaju kvote kao da su činjenice, na primer, kada konstatujemo da "ta stranka ima 70 odsto šanse da pobedi".
To više nije samo igra. To postaje paralelni sistem informisanja. Ulazimo u zonu gde percepcija verovatnoće zamenjuje realnost. Tržište počinje da funkcioniše kao neka vrsta kolektivne inteligencije, jer mnogo ljudi znači mnogo informacija, pa se sve to pretoči u kvotu, pa se kao rezultat dobije ono što svi vide kao "najbolju procenu".
Ali, prilikom klađenja, ljudi se ne rukovode samo informacijama, već i emocijama, strahovima, željama pa i ideologijom. Zato kvote nikada nisu baš objektivne, nego mešavina znanja i masovnih iluzija. I kada to znamo, možemo da "zakopamo" još dublje. Jer, ako kvote kažu da će neko, recimo, neka stranka, pobediti, ljudi to vide i počinju da veruju u tu mogućnost. A to verovanje utiče na ponašanje glasača, medija i investitora. Tako da kladioničarsko tržište ne samo što predviđa budućnost, nego je delimično i proizvodi.
Ona mešavina znanja i masovnih iluzija koju sam malopre pomenuo, tako može da kreira stvarnost. Doduše, rekao bih da je naša stvarnost i bez kladionica mešavina znanja i iluzija.
Ali – moram da pomenem i to – postoje i moralna pitanja. U svetu u kojem možemo da se kladimo na trajanje ili ishode ratova, nalazimo se na korak u kojem realnost postaje i neka vrsta igre. Jer ako nismo samo posmatrači, već smo i finansijski zainteresovani za ishod, onda zapravo i najveće ljudske tragedije pretvaramo delom u igru na kojoj možemo da zaradimo novac.
I naravno: kriminal
I za sam kraj, ne mogu a da ne pomenem i prevare, koje se uvek temelje na činjenici da u klađenju pobeđuje onaj ko ima odlučujuću informaciju ili može da ima kontrolu nad događajima na koje se kladimo.
U sportu postoji mogućnost namernog gubljenja. Klasičan primer za to je bezbol-liga SAD 1919. Igrači tima Čikago vajt soks (Chicago White Sox) su uzeli novac od kladioničarskog podzemlja da namerno izgube finale. Dakle, krug zaverenika je stavio velike uloge na poraz. Igrači tima su sabotirali sopstvenu igru: namerno grešili, loše taktizirali. I onda su podelili profit. To je najdirektniji oblik prevare, jer se ishod kontroliše iznutra.
Sudija Lendis saslušava igrače Čikago vajt soksa 1919. godine
Ali, kao što znamo, u sportu postoje i – sudije. Tim Donahi (Tim Donaghy), sudija košarkaške NBA-lige, od 2005. do 2007. godine se kladio na utakmice, uključujući i one koje je sam sudio, a davao je poverljive informacije uskom krugu kladioničara. Svojim sudijskim odlukama je suptilno uticao na tok utakmica.
Zbog toga je tužen i kasnije na sudu sve priznao, pa mu je kazna ispala relativno blaga: 15 meseci zatvora plus tri godine uslovno, uz obavezu da plati novčanu kaznu od 30.000 dolara i vrati i novac koji je zaradio na nepošten način. Tako je regulisan finansijski deo prevare. Ali nema novca kojim može da se nadoknadi gubitak poverenja publike.
A tenis... tu se, moram reći, takođe svašta događa. Na kladionicama se možemo kladiti na to ko će pobediti u meču. Pa i na konkretan rezultat po setovima. Ali možemo i na to ko će dobiti prvi set, drugi itd. Ko će osvojiti određeni gem. Da li će igrač osvojiti prvi servis gema. Koliko će igrač napraviti asova. Koliko puta dvostruku servis-grešku. I to još ni izdaleka nije sve.
Niže lige - pogodan teren za mafiju
Manipulacije se često dešavaju na mečevima nižerangiranih igrača. Jer, oni uvek imaju finansijske probleme i teško im je da plate vrhunski trening i logistiku za učešće na turnirima.
Zato nije badava 2008. godine osnovana organizacija TIU – Tennis Integrity Unit iliti Jedinica za integritet tenisa. To je međunarodna organizacija koja nastoji da spreči korupciju i prevaru u profesionalnom tenisu.
Teniserka Aleksandrina Najdenova
Evo jednog primera: bugarska teniserka Aleksandrina Najdenova je je znala da su klađenja na setove i pojedinačne gemove najmanje kontrolisana, pa je svaki set mogao da promeni tok klađenja, dovoljno da donese profit, ali ne i da izazove sumnju. U nekoliko mečeva između 2015. i 2019, njeni pogrešni servisi, nenormalne greške u ključnim momentima i namerni gubici setova pratili su svaki pokret kvota. Dok je Jedinica za integritet tenisa TIU nije raskrinkala. TIU je pratila svaki sumnjiv signal, analizirala snimke i statistike, i konačno dokazala 13 prekršaja. Najdenova je dobila doživotnu zabranu takmičenja i kaznu od 150.000 dolara.
Zato je u tenisu nižeg ranga prevara više zastupljena – tamo su kvote manje stabilne, publika i kladionice imaju manje informacija i medijska pažnja je manja.
I šta reći kada znamo da na svetu postoji oko sto priznatih sportova sa međunarodnim takmičenjima, a ako uračunamo sve discipline i varijante, taj broj može da pređe i 150.
Svaka od njih je potencijalno polje klađenja, i svaka nosi svoju mrežu rizika i mogućnosti za manipulaciju.
Klađenje na konjskim trkama
Što znači da je kladioničarska mafija realnost. Zna se da je u fudbalu posebno u Italiji i Istočnoj Evropi mafija često umešana u nameštanja rezultata u nižim ligama. Azijske kriminalne mreže – posebno u regionu Hong Konga, Tajlanda i Kine, poznate su po masovnom klađenju na fudbal i tenis i često korist posrednike i igrače nižeg ranga, da minimalno utiču na meč, ali dovoljno da postignu željene kvote i osiguraju profit. Igrači se često nalaze po ogromnim pritiskom: da pristanu na dogovor ili budu izloženi pretnjama.
Vodite računa!
No, za sam kraj ipak da naglasim: klađenje ne definišu samo kriminalne mreže, već i stavovi, očekivanja i želja kladioničara da oblikuju neizvesnost ali ipak: ne sa nekakvim filozofskim motivima, već iz puke želje da zarade novac. Ne mogu da kažem da to nije legitimno, dokle god se ostaje u granicama klasične formulacije: Klađenje treba shvatiti kao zabavu, a ne kao način za sigurnu zaradu! Vodite računa o količini novca koji trošite na klađenje i kladite se samo sa novcem koji možete priuštiti sebi da izgubite!
