Kada „klupa“ postane „nameštaj za komuniciranje“

Stand: 16.07.2025, 17:56 Uhr

Saša Bojić, Maja Marić, Boris Rabrenović

Znate li šta je „površina za igru i akciju“? – To je naziv kojim gradski oci Kelna žele da zamene dosadašnji naziv „igralište“. Odkluka o tome nije konačna, posebno nakon reakcija na tu inicijativu koje su bile uglavnom negativne. Kada se jezik ne menja sopstvenom dinamikom, već rešenjima nametnutim „odozgo“, to može da ispadne smešno i kontraproduktivno, ali može da bude i dobro. O tome kao i pojmu političke korektnosti koja obično stoji iza takvih intervencija, govore Saša Bojić i Maja Marić.

Uprava grada Kelna upravo priprema zamenu oko 700 gradskih tabli na kojima piše „igralište“ (Spielplatz) novim tablama sa novim nazivom koji glasi: „Površina za igru i akciju“ („Spiel- und Aktionsfläche“).

Poznato je da je nemački jezik precizan i funkcionalan i normativan. Na prvi pogled, promena izraza „igralište“ u „površina za igru i akciju“ deluje kao čista birokratska tehnikalija, nešto što se lako previdi. Međutim, ova promena zapravo pokazuje kako se kroz jezik polako, ali sistematski, menja i način na koji društvo razume prostor, ponašanje i normu.

Pa i onda kada jezik oblikuju društveni i politički forumi a ne njegov prirodan razvoj. Što je naša današnja tema. Da li nametnut jezik može biti bolji od prirodnog koji se menja veoma sporo i po nekim svojim unutrašnjim pravilima?

Odmah da kažem da lično mislim da - može. Ne mora! – Ali može. U praksi su rezultati takvih promena mešoviti. Ima dobrih i loših.

Apropos loši… Kada se neko igralište više ne definiše kao prostor za decu, već kao „površina za akciju“, menja se i ono što se na tom prostoru očekuje, dozvoljava ili podrazumeva. Igra više nije shvaćena kao spontana, slobodna, čak i haotična aktivnost dece, već postaje deo jednog šireg, planski oblikovanog koncepta — gde se „akcija“ može meriti, regulisati, posmatrati. Reč „površina“ dodatno uklanja toplinu, nevinost i zaigranost koje je u sebi nosio izraz „igralište“.

Inicijativa kelnskih gradskih otaca je dočekana dosta oštrim kritikama pojedinih medija ali i njihove šefice, gradonačelnice Henrijete Reker, koja je u prvoj reakciji samo rekla da ne odobrava tu meru. Koja bi, uzgred rečeno, trebalo da košta grad 38.000 evra. Konačna odluka o tome bi trebalo da se donese na sednici Gradskog odbora Kelna 7. septembra.

Bez obzira na to kako će ona ispasti, povodom preimenovanja igrališta su se odmah rasplamsale nove diskusije o preciznoj i pravilnoj upotrebi jezika. Posebno sa aspekta takozvane političke korektnosti, pojmu o kojem ćemo za koji minut saznati nešto više.

I to i jeste tema ove epizode – imenovanje s tačno određenom namerom. Govorimo o nazivima koji su uvedeni dogovorom ili dekretom, i tako zamenili reči nastale normalnom evolucijom jezika. A takvih promena je u Nemačkoj poslednjih decenija bilo dosta.

Reč „imigrant“ je, na primer, prijatnija od reči „stranac“ (Auslaender), jer „stranac“ konstantno ukazuje na nešto strano. „Imigrant“, s druge strane, nema takve konotacije, već se odnosi na nekoga ko je došao u jednu državu i tu boravi kao njen deo. Kakav god bio po karakteru, sklonostima, obrazovanju ili vaspitanju.

Od početka devedesetih naovamo sam u Nemačkoj pratio uporan medijski rad na potiskivanju izraza „stranac“ i on je urodio plodom. Između ostalog i zato što „imigrant“ nije bio neka novosmišljena reč, već je postojala paralelno sa pojmom „stranca“.

A onda se neko setio da umesto „imigranta“ uvede „čoveka sa migrantskim zaleđem“ (ili „migrantskom pozadinom“) pa je i to medijski široko prihvaćeno.

Doduše, tu se javio nov problem a to je - dužina izraza.

Jer, ne radi se više o jednoj reči, već o čitavoj sintagmi. Ako je ona preduga i iz nje izbija težnja da bude administrativno precizna, onda se teško prihvata u svakodnevnom jeziku. U nemačkom jeziku je – a slično je i sa srpskim – izraz „bogalj“ najpre počeo da se u medijima potiskuje u korist izraza „invalid“. A onda su jezički forumi za političku korektnost smislili izraz „osoba sa hendikepom“ pa potom „osoba sa posebnim potrebama“.

Smisao je jasan: izraz „čovek sa posebnim potrebama“ naglašava potrebe a ne nedostatke. I u tom smislu mu se nema šta zameriti. On je sveprisutan u medijima – kako nemačkim tako i balkanskim – ali ne i u svakodnevnom govoru. Za ćaskanje, kućnu ili prijateljsku konverzaciju, on je predug i ometa spontan i neobavezan tok priče.

Zato je i dalje idealno rešenje zamena reči – rečju. Ali taj koncept je veoma teško realizovati. Prirodni jezik ima specifičnu logiku razvoja, koja ne trpi naglo uvođenje neke nove umesto neke stare reči.

S druge strane, nova reč za neku novu pojavu ili tekovinu očigledno nije nikakav problem: „računar“, „imerzivno“, „bandži“ - takve reči su usvojene čim se pojavilo i ono što označavaju. Tako je i sa rečju „podkast“.

Ali, kada „osoba sa posebnim potrebama“ kao sintagma treba da zameni kratku reč „invalid“, to ne ide lako. Jer, naprosto nema načina da taj pojam sada upotrebimo u svim kontekstima, na primer, kada se – isto tako zvanično – i dalje govori, recimo, o „stepenu invaliditeta“, ili „invalidskoj penziji“. „Manje korektni“ izrazi nisu potisnuti.

No sve to je, rekao bih, neka vrsta „nove stvarnosti“ kada je reč o razvoju jezika. Koja postoji otkako postoje masovni mediji. U poslednjih 50-ak godina je postalo normalno da se o jeziku masovno i diskutuje, i da se stalno i javno preispituju značenja, konotacije i implikacije pojmova. S namerom da se oni učine humanijim.

Najbolje je što u tim diskusijama gotovo svako oseća da ima šta da kaže, što ide dotle da se ponekad zaboravlja da postoje i lingvisti, koji su za tako nešto prva instanca. No, to ne mora biti loše: zar nije dobro da što veći broj ljudi raspravlja o jeziku?

Reč godine

Najbolji pokazatelj tog masovnog interesovanja za reči kojima se služimo je - izbor za „reč godine“. Sa njim se u Nemačkoj počelo davne 1971, da bi postao redovan - od 1977. Reč godine se bira na osnovu toga koliko je obeležila javnu diskusiju, dakle po važnosti a ne učestalosti. Bira je stručni žiri i ne radi se o izboru na osnovu većinskog mišljenja građana. Građani mogu da šalju predloge za reč godine, ali ne mogu da glasaju za nju.

Društvo za nemački jezik, inače, nije nezavisna institucija. Finansira ga nemačka država – ministarstva za obrazovanje, religiju, kulturu i školstvo. A tim ministarstvima upravljaju vladajuće stranke.

To jasno govori o značaju koji politika pridaje baratanju jezikom i pojmovima. Društvo za nemački jezik ne samo što pojedine reči smatra značajnim, već ima i reči koje želi da prokaže kao nešto nepoželjno. I zato od 1991. godine proglašava i „nereč godine“ kako bi se određeni izrazi našli na zlu glasu.

A od 2008. se bira i „omladinska reč godine“, pri čemu smo tu uglavnom u oblasti žargona.

Reč godine se ne bira samo u Nemačkoj, već i u Austriji, Švajcarskoj, Italiji, Velikoj Britaniji, Španiji, Holandiji, Rusiji, Kini, Japanu i drugim zemljama. Zanimljivo je to što u većini zemalja, kao u Nemačkoj, tu reč bira stručni žiri. A samo u malom broju zemalja nju biraju direktno građani.

I tu se vidi razlika. Na primer, u pandemijskoj 2021. godine je gotovo u svim evropskim zemljama u kojima reč godine bira stručni žiri ta reč bila: „vakcina“, ili u Nemačkoj varijacija koja glasi: „Wellenbrecher“, a to se odnosi na sve mere protiv novih talasa proglašene pandemije.

Ali, u Holandiji i Belgiji, reč godine biraju sami građani - kao na referendumu. I rezultat je bio - sasvim drukčiji. U Holandiji, reč godine je glasila „Prikspijt“ što znači „žaljenje zbog vakcinacije“ (sa više od 82 odsto glasova). A Belgiji je pobedila reč: „Knaldrang“, što u slobodnom prevodu znači „neutaživa želja za veseljem“. Interesantno. Nisam siguran da bi u te dve zemlje takve reči pobedile da ih je i tamo birao stručni žiri.

Ali da se vratimo menjanju jezika. U osnovi većine inicijativa za promenu etabliranih pojmova u javnoj upotrebi, nalazi se politička korektnost. I možda je ovo pravi trenutak da se posvetimo baš tom pojmu koji je uvek bio nekako istovremeno i sporan i nesporan. Objasniće nam ga Maja Marić.

Politička korektnost je tekovina modernih vremena u kojima nastojimo da iz našeg jezika izbacimo nečiju stigmatizaciju ili diskriminaciju. Svakome je jasno da se upotrebom „pravilnog“ jezika diskriminacija može ublažiti, ali ne i iskoreniti.

Za to dobar primer pruža naziv “Cigani”. Romi ne vole da ih pripadnici drugih naroda zovu Ciganima. To je razumljivo, jer je u pitanju naziv koji je u drugim kulturama vrlo opterećen kulturnim stereotipima.

To je posebno izraženo na Balkanu. Tamo sve vrvi, na primer, od pesama u kojima su Romi prikazani u negativnom kontekstu ili stereotipom kao bića koja služe samo da zabavljaju druge svojom muzikom, a inače se tretiraju kao neka vrsta parija, polu-robova, društveno ruglo. I to kao da skoro nikom ne smeta.

Ali, ako reč “Ciganin”, u takvim pesmama zamenimo rečju “Rom”, ne dobijamo nikakav boljitak. Npr. kod Zdravka Čolića imamo skandalozne stihove: “Ako te odvedu Cigani čergari...”. Ako pokušamo da ih zamenimo sa “Ako te odvedu Romi čergari...” ili u istoj pesmi: “Zbog tebe sanjam Cigane” zamenimo sa “Zbog tebe sanjam Rome”, ili Zmajeve stihove prepravimo na „Svaki Rom svoga konja hvali“ - u stereotipu se nije promenilo baš ništa.

Slično je i sa rečju „crnac“, jer se pojava crnca u balkanskoj kulturi stalno povezivala sa bićima nižeg reda koja su služila kao robovi. Ne možemo reći da je izraz „crnac“ politički nekorektan, ali izrazi „raditi kao crnac“ ili čak „crnčiti“ – u sebi nose stereotipe i stigmu.

Što vuče na zaključak da je stigma ipak više stvar društva a ne jezika.

Ipak - da se sada vratim primerima iz Nemačke – politička korektnost u jeziku deluje ako je mediji dosledno primenjuju pošto se iza novog naziva za neku pojavu vidi jasna namera. To je kao neka vrsta izražavanja stava ili što bi se reklo „disklejmera“ - poruka okolini da u upotrebi jezika nismo savršeni, ali da činimo šta možemo.

To ima svoje granice: prema anketi Infratest-dimapa iz 2021. godine, 65 odsto građana Nemačke je bilo protiv uvođenja muško-ženske forme imenica sa takozvanim „zajedničkim I-mostom“ kao na primer u izrazu „StudentInnen“. U velikim medijima je ta praksa počela ne samo u pisanju, već i u govoru, tako da su mnogi govornici počeli da izgovaraju takve reči na poseban način, sa jasnom pauzom koja „lomi“ reč tako da bude jasno šta se hoće.

Prema anketi ZDF-politbarometra iz iste godine, protivljenje rodno neutralnim pojmovima te vrste je izrazilo čak više od 70 odsto Nemaca. Ipak, u mnogim medijima se na tome i dalje insistira. Ne postoji zakonska obaveza da se to radi, ali evo čitam u Berliner cajtungu od pre neki dan da je jedna žena dobila otkaz u firmi u kojoj se zaposlila i radila samo nedelju dana – jer nije htela da se služi takozvanim „rodno primerenim“ jezikom. Pošto takav jezik navodno predstavlja standard u dotičnom preduzeću.

Znači, situacija sa tom vrstom imenica je prilično haotična. Ipak, Od 1990-ih godina pa sve do danas, u nemačkom jeziku zabeleženi su brojni primeri uspešnog uvođenja novih izraza koji imaju za cilj smanjenje stigmatizacije i postizanje političke korektnosti. Ovi izrazi nisu ostali samo na nivou pokušaja, već su se u velikoj meri ukorenili u zvaničnom, medijskom, administrativnom, pa i svakodnevnom jeziku.

Već sam pominjao zamenu izraza Behinderte (invalid) izrazom Menschen mit Behinderung (osobe sa invaliditetom). Novi izraz ističe osobu, a ne njeno stanje, i u međuvremenu je postao standard u svim institucionalnim i obrazovnim kontekstima.

Slično tome, izraz Ausländer (stranac), koji je ranije bio široko korišćen, zamenjen je izrazom Menschen mit Migrationshintergrund (osobe migrantskog porekla). Novi termin bolje obuhvata i one koji su rođeni u Nemačkoj, ali imaju porodično poreklo iz drugih zemalja.

Izraz arbeitslos (nezaposlen) sve češće se u zvaničnim dokumentima zamenjuje terminom arbeitssuchend ili arbeitsuchend, (osoba u potrazi za radnim mestom) koji sugeriše aktivnu potragu za poslom, umesto pasivnog stanja.

Zanimljiv je i primer zamene izraza Alte (stari) ili Rentner (penzioneri) izrazom seniori, koji se percipira kao neutralniji i dostojanstveniji. Danas se ovaj izraz koristi u kulturnim programima, obrazovanju i zdravstvenom sistemu.

U socijalnom govoru, umesto izraza Obdachlose (beskućnici), koristi se sve češće izraz Menschen ohne Obdach, ljudi bez krova nad glavom, koji je, uzgred budi rečeno, na Balkanu odavno u upotrebi.

Pojavili su se i novi izrazi u profesionalnim kontekstima – tako se, na primer, Putzfrau (čistačica) zamenjuje izrazom Reinigungsfachkraft (stručno lice za čišćenje), koji nosi profesionalniju i neutralniju konotaciju, oslobađajući osobu istovremeno i od klasnih i od rodnih stereotipa.

Svi ovi izrazi imaju zajedničku nameru: da se jezik koristi pažljivije, s većim poštovanjem prema ljudima i njihovim identitetima.

Toliko o nazivima za različite vrste ljudi prema njihovim zanimanjima, starosti, boji kože, itd. I na kraju da se vratim onome čime sam i počeo ovu epizodu – nazivima za objekte, pojave i procese.

U Nemačkoj i tu postoje uspešne priče. U domenu zaštite životne sredine, izraz "Müllkippe" (smetlište) zamenjen je neutralnijim i pozitivnijim terminom "Wertstoffhof" (centar za reciklažu), kojim se sugeriše da otpad ima potencijalnu vrednost.

Na tržištu rada, nekadašnji "Arbeitsamt" (zavod za zapošljavanje) transformisan je u "Agentur für Arbeit" (agencija za rad).

U socijalnoj politici, izraz "Sozialhilfe" (socijalna pomoć), koji je često nosio negativnu konotaciju, zamenjen je terminom "Grundsicherung" (osnovno osiguranje), kako bi se istaklo pravo na dostojanstven život, a ne milostinja.

Po meni, iza toga stoje skroz razumljive namere. Ali naravno da u Nemačkoj ima i onih koji su pravi birokratsko-jezički fanatici. Tako odnedavo u nekim opštinama klupe u parku treba da se zovu "Kommunikationsmöbel": nameštaj za komunikaciju. Čime se naglašava da su one mesto za socijalnu interakciju.

I evo sada u Kelnu imamo „površinu za igru i akciju“ umesto „igrališta“ – da li će grad uspeti da „progura“ jednu tako radikalnu jezičku intervenciju? Hoće li roditelji svojoj deci koliko sutra govoriti „Hej, hoćete da skoknemo do površine za igru i akciju?“

Siguran sam da neće, makar na table sa takvim nazivima bilo potrošeno i tih 38.000 evra o kojima govori gradska uprava.

Ako imate neki sličan primer, ili ideju da se nešto nazove drukčije, ili svemu ovome želite da dodate, što bi rekao Nemac, „svoj senf“, radovaće me da pročitam Vašu poruku redakciji. Ja sam Saša Bojić, hvala Vam na pažnji.