ESC i politika - orkestar svira dok brod tone?. COSMO bosanski/hrvatski/srpski. 15.05.2026. 24:46 Min.. Verfügbar bis 15.05.2027. COSMO. Von Sasa Bojic.
ESC i politika - orkestar svira dok brod tone?
Stand:
Saša Bojić, Maja Marić, Amir Kamber
Kada je Pesma Evrovizije uvedena bilo je to vreme posle Drugog svetskog rata i nastojanje da se Evropa ujedini kroz mir i saradnju. Pesma ne sme da traje duže od tri minuta, jezik na kojem se peva je stvar slobodnog izbora, a može biti čak i izmišljen. U pesmama je zabranjeno reklamiranje kao i iznošenje neprimerenih sadržaja, a pre svega iznošenje političkih i ideoloških poruka. 2026. političke podele se šire i postaju sve masovnije. Saša Bojić i Maja Marić o eskalaciji politizacije Evrovizije.
Političke poruke su tokom 70-godišnje istorije festivala ipak uspevale da se probiju, a slali su ih kako učesnici tako i sami organizatori.
Prve političke razmirice
Tako na Evroviziji 1969. u Madridu nije učestvovala Austrija – iz protesta zbog diktature u zemlji-domaćinu Španiji, gde je na vlasti bio Francisko Franko. Franko je po svaku cenu želeo da pokaže svetu kako je njegova Španija napredna zemlja koja je harmonično uklopljena u svoje evropsko okruženje. Organizacija festivala je prava prilika za to, jer svaka zemlja-domaćin se tu predstavlja bilo onim kratkim turističkim filmovima bilo na druge načine u medijima tokom priprema i same manifestacije.
Inače, Madrid je 69-te bio domaćin zato što je 68-me u Londonu pobedila španska pevačica Masijel (Massiel) i to samo s jednim poenom prednosti nad Klifom Ričardom (Cliff Richard) koji je tu prvi put otpevao svoj čuveni hit Congratulations. Tek 40 godina kasnije, u jednom španskom TV-dokumentarcu su iznete tvrdnje: da je Frankov režim želeo međunarodni propagandni uspeh; da su ljudi iz španske državne televizije TVE navodno obilazili evropske zemlje, nudili kupovinu televizijskog programa i druge usluge pa tako možda čak i novac – u zamenu za glasove za Španiju.
Ovo poslednje nije dokazano, ali da su nudili kupovinu TV-programa, to su svakako mogli, jer to nije sporno, a Evropska radiodifuzna unija ne zabranjuje reklamiranje samih pesama sa Evrovizije. To kažem jer ću se za koji minut vratiti na jedan specijalan primer sličnog tipa iz modernih vremena.
Massiel i Cliff Richard i autori španske pesme Ramon Arcusa i Manuel de la Calva
Nakon 50 godina praćenja Evrovizije, od kojih 40 godina aktivnih analiza i pisanja o njoj, usuđujem se da iznesem – odmah i najpre – zaključak: Evropesma je uvek bila dobra prilika za slanje političkih poruka. Od izbora kandidata za pojedine zemlje, preko izgleda same priredbe, do glasanja.
To nije nikakva specijalna teorija, već se nameće samom konstelacijom jednog međunarodnog spektakla. Kao i u sportu, gde je to mnogo izraženije, i ovde se radi o takmičenju država i milionima gledalaca. Samo što, za razliku od sporta, ovde gledaoci odlučuju i o plasmanu takmičara. I to od 1997. godine, kada je uveden televoting i to eksperimentalno u pet zemalja: Nemačkoj, Austriji, Švedskoj, Švajcarskoj i Velikoj Britaniji.
Svake godine, čim krene Evrovizija, krenu i teorije zavere. Ko tu zapravo odlučuje? Publika? Stručni žiriji? Politika? Ili možda sama Europska radiodifuzna unija, EBU? O tome će nam objasniti sve što treba Maja Marić.
Majo, kako zapravo funkcioniše glasanje?
Hajde da pokušamo rastaviti na dijelove jednu od najkompliciranijih stvari na Eurosongu - sistem glasanja. Danas svaka zemlja daje dva potpuno odvojena seta bodova. Jedan dolazi od publike, dakle televotinga, a drugi od nacionalnog stručnog žirija. Oba seta bodova imaju istu strukturu: 1 do 8 bodova, pa 10 i 12 bodova. To znači da jedna zemlja drugoj može dati maksimalno 24 boda, 12 od publike i 12 od žirija.
Dobro, to ne zvuči tako komplikovano. Znači publika i žiri imaju jednaku težinu?
Formalno da. Ali psihološki i politički aspekti kažu da to nije baš samo tako. Publika glasa emocionalno. Tu često igraju ulogu simpatije, viralnost, politički trenutak, čak i meme kultura. A tu je onda još i doživljavanje nacionalnog identiteta, dijaspora koja može glasati za 'svoju' zemlju jer ne žive u njoj i sl. Žiriji služi kao ravnoteža tome i trebali bi funkcionirati kao 'racionalni korektiv'. Oni navodno gledaju kvalitetu vokala, kompoziciju, produkciju, nastup. Ali naravno, pitanje je koliko je to zaista objektivno.
Ajmo prvo o publici. Ljudi često govore da je televoting “najpošteniji” jer predstavlja volju gledalaca. Je li to baš tako?
Pa djelomično jest. Ali televoting nikad nije bio potpuno neutralan. Eurosong je specifičan jer ljudi ne glasaju samo za pjesmu. Glasaju i za osjećaj bliskosti, identitet, političku simboliku. Tu se onda pojavljuju poznati obrasci: glasanje ya susjede, stvaranje regionalnih blokova, već spomenuta dijaspora koja glasa praktički 'za sebe'. Recimo, balkanske zemlje često međusobno glasaju. Skandinavija također. Isto vrijedi za zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza.
I onda zapadne zemlje godinama govore da to nije fer, da se tako ne ocjenjuje glazba, da je sve to geopolitika. Mi koji spadamo u te blokove često kažemo da su velike zapadne države samo ljubomorne jer ih nitko ne voli.
I upravo zato je vraćen žiri 2009., je li tako?
Da. Tada se događa prekretnica. Od kraja devedesetih do 2008. Eurosong je bio gotovo potpuno prepušten televotingu. I u početku je to djelovalo osvježavajuće. Ljudi su imali osjećaj da prvi put stvarno sudjeluju u rezultatu. Eurosong je postao masovniji, emotivniji i puno zabavniji za gledanje.
Ali vrlo brzo pojavili su se problemi. Prije svega, nakon širenja Eurosonga na istok Europe početkom 2000-ih, počeli su se stvarati vrlo jasni regionalni obrasci glasanja. Skandinavci su glasali jedni za druge. Balkanske zemlje također. Zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza isto.
Tada je EBU procijenio da natjecanje gubi kredibilitet. Tada se pojavila ideja da stručni žiri vrati neku vrstu 'glazbene ravnoteže'. Drugim riječima: publika je postala previše nepredvidiva i previše politička.
Ali danas imamo paradoks da publika često više veruje publici nego žiriju.
Apsolutno. Danas mnogi fanovi smatraju da su upravo žiriji najmanje transparentni dio Eurosonga. Jer publika je barem masovna. Teško je koordinirati milijune ljudi. Ali žiri ima samo pet članova po zemlji. Pet ljudi. To znači da vrlo mali broj ljudi ima ogroman utjecaj.
Ko su ljudi koji su žiriju?
To su uglavnom ljudi iz glazbene industrije: pjevači, producenti, skladatelji, radijski urednici, ljudi s televizije. Pravila kažu da moraju biti različitih generacija i spolova, te da ne smiju imati direktan sukob interesa. Ali u praksi su to često ljudi koji se međusobno poznaju, rade u istoj industriji, imaju iste profesionalne mreže i sličan ukus. Pogotovo u manjim državama kao što je npr. Hrvatska. I zato se često govori da žiri favorizira 'sigurne', klasične ili industrijski prihvatljive pjesme. Dok publika češće nagrađuje energiju i emociju i glasaju drugačije - to smo vidjeli posljednjih godina sa slučajem finskog predstavnika Käärijä 2023. ili Baby Lasagne 2024. Obojica su bili su ogromni favoriti publike. Ali žiriji ih nisu dovoljno podržali. I onda se pojavljuje pitanje: predstavlja li žiri stvarno 'kvalitetu' ili samo ukus jedne male kulturne elite?
Baby Lasagna na prvoj polufinalnoj večeri
A onda dolazimo do možda najkontroverznijeg dela svega: manipulacija. Još 2022. EBU je poništio glasove šest nacionalnih žirija, među njima i crnogorskog. EBU je rekao da su otkrili “neregularne obrasce glasanja”.
Tako je. Ono što se dogodilo je da je šest zemalja imalo gotovo identične rang-liste i međusobno su si davali vrlo visoke bodove. EBU je zaključio da je statistički gotovo nemoguće da se to dogodi spontano. I zato su njihove glasove poništili.
Ali tu je zanimljiva stvar: oni zapravo nikad nisu dokazali da je postojao dogovor.
Točno. I tu cijela priča postaje jako osjetljiva. EBU nije objavio nikakve poruke, dogovore ili financijske tragove. Nisu rekli: "Evo, uhvatili smo ih. Situacija je takva i takva." Naprosto je napomenuto da, po njihovom sudu, obrazac glasanja izgleda neprirodno, ne može se dokazati manipulacija, ali oni vjeruju da se dogodila i to je to. Dakle, radi se o statističkoj procjeni, ne o klasičnom dokazu.
Ali tako otvaramo pitanje kontrole moći. Jer EBU praktično određuje šta je 'normalno', a šta sumnjivo. A kriterijumi nisu potpuno transparentni.
Zato mnogi kritičari kažu da kao što žiriji mogu manipulirati glasovima, tako i EBU ima prostor za interpretaciju i kontrolu. I da po tom sistemu moramo zaključiti da zapravo svi mogu biti problematični. Publika može glasati politički. Žiri može glasati prema vlastitim interesima. EBU može intervenirati na temelju vlastite procjene, bez dodatnih dokaza.
I zato se često napominje da Eurosong nikad nije samo glazbeno natjecanje. Već je i neka vrsta ringa gdje se odmjeravaju odnosi u Europi, savezi, emocije i kulturne podjele. O političkim tenzijama i cenzuri neću ni počinjati. Zato se čini da je Eurosong vjerovatno jedino mjesto gdje istovremeno imamo pop spektakl, statistiku, geopolitiku i kolektivnu psihologiju.
Možda zato i opstaje, evo, 70. godinu.
Da bi bilo jasnije zašto mislim da smo sada na pragu eskalacije politizacije Evropovizije, da tako kažem, evo par primera za ilustraciju onog što je dosada moglo da se podnese kao, recimo, „politički balast“ festivala.
Fazla i politička poruka bez presedana
U 70 godina Evrovizije politika nije bila uvek prisutna jednakim intenzitetom. Najvidljivije se – po meni – nametnula nakon raspada Jugoslavije, tokom 90-ih godina. Nove nezavisne države Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Slovenija, nastupile su 1993. kada je tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji već bio zabranjen nastup.
I tada je Muhamed Fazlagić Fazla za Bosnu i Hercegovinu otpevao pesmu „Sva bol svijeta“, u kojoj su bili i stihovi: „Sva bol svijeta/je noćas u Bosni/ostajem da bolu prkosim/i nije me strah/stati pred zid/ja znam da zapjevam/ja znam da pobjedim“ i malo kasnije „Ko će mjesto mene/str#ću čuvati/da se nikada zlo ne ponovi“. Da napomenem da je autor teksta bio Fahrudin Pecikoza - bili su to u mojim očima najkonkretnije politički obojeni stihovi ikada ne Evroviziji, i najjači realnopolitički emotivni momenat u istoriji ovog festivala, sve do danas.
Evropska radiodifuzna te stihove nije zabranila, niti je zatražila njihovu izmenu. Bio je to najveći ustupak te vrste do tada, po mom mišljenju. „Sva bol svijeta je noćas u Bosni“, kao da tom evrovizijskom svetu poručuje da zapravo ni ne spada tu, jer u Bosni i Hercegovini je to bilo tragično vreme, a ne vreme zabave. Fazla je sa evrovizijske bine poslao zaista jaku političku poruku, u jednom trenutku okrenuvši leđa publici sa raširenim rukama kao da hoće da kaže „Pucajte – ništa mi ne možete“.
Da ostavimo sada po strani i čitavu priču o tome na koji način je on uopšte uspeo da se izvuče iz Sarajeva pod opsadom i kako je stigao do irskog Milstrita na nastup… Samo da napomenem da je na najvećoj takmičarskoj muzičkoj sceni na svetu sve odradio vrhunski i pevao odlično! Bio je to ako se ne varam i prvi istup predstavnika Bosne i Hercegovine na velikoj svetskoj sceni, i trenutak u kojem je Evrovizija odjednom izgubila značaj, tokom tri minuta pesme, trenutak i potresan i veličanstven, kakav se više ne može ponoviti na festivalu.
Džamala – poruka sa medijskom dopunom
Par decenija kasnije, 2016. godine, slično je postupila ukrajinska pevačica Džamala (Jamala) sa pesmom pod naslovom: „1944“ i tekstom o osećaju gubitka doma, slikama rascepa i bola, emotivnim tonom progonstva, ali nije bilo ničeg konkretnijeg, osim što se znalo za Staljinov progon krimskih Tatara 1944. tako da je pesmu propratila i poprilična medijska kampanja koja je pomogla da se napravi i istorijski most do ruske aneksije Krima 2014. i da se priča o gubitku Krima kao doma i traumi naroda smesti u aktuelan kontekst.
Jamala
Džamalin nastup je bio pravi primer za vrstu političke poruke koja nije bila tako epsklicitna kao Fazlina: njen tekst je bio dramatičan, ali bez konkretnih konotacija, koje su čitavoj priči tek dali intervjui pevačice i mediji, a u takvom slučaju Evropska radiodifuzna unija zaista formalno nema osnova za eliminaciju pesme. Ipak, u njenoj realizaciji kao političke poruke učestovalo je mnogo faktora i imala je punu pažnju zapadnih medija, sve ono što Fazla 93. ni približno nije mogao da dobije.
Izrael i bojkoti
Što se tiče bojkota kao načina za slanje političkih poruka, toga je na Evroviziji najviše bilo baš u vezi sa Izraelom. Postojao je jedan period tokom sedamdesetih i početkom osamdesetih godina kada su razne arapske zemlje prenosile Evroviziju i pri tome prekidale emitovanje tokom izraelskih nastupa. No glavne stvari oko Izraela se dešavaju 2024. kada je pesma Hurricane pevačice Eden Golan morala da menja originalni tekst jer je procenjeno da sadrži političke reference povezane s napadom od 7. oktobra 2023.
Eden Golan
Festival u Malmeu su obeležili protesti, pojačane mere bezbednosti i velike debate o tome da li je Evrovizija zaista apolitična kao što tvrdi. Sada, dve i po godine kasnije, pet zemalja neće da nastupa na Evropesmi zato što nastupa Izrael. To su: Španija, Irska, Slovenija, Holandija i Island. Prve tri neće ni prenositi Evroviziju na svojim nacionalnim televizijama, a Holandija i Island će prenositi program za publiku.
Oni koji nenastupanjem bojkotuju festival rade to jer optužuju Izrael za genocid u pojasu Gaze. To je veoma teška optužba. Koju podržavaju mnogi. U otvorenom pismu više od 1000 muzičara i kulturnih poslenika kroz inicijativu „Nema muzike za genocid“ potpisnici traže da se Evropesma bojkotuje dok se Izrael ne isključi te da Evropska radiodifuzna unija postupi sa Izraelom isto kao sa Rusijom koju je isključila 2022, a poruka pisma je i da se Evrovizija koristi za „pranje imidža“ izraelske države u ratu.
Među potpisnicima otvorenog pisma su Brajan Ino (Brian Eno), Masiv atak (Massive Attack), Piter Gebrijel (Peter Gabriel) i mnogi drugi poznati muzičari.
Peter Gabriel
S druge strane, više od 1000 drugih poslenika estradne industrije je objavilo svoje otvoreno pismo sa podrškom učešću Izraela na festivalu. Oni podsećaju da je rat počeo jezivim napadom na izraelske civile, da muzika treba da spaja ljude i da Evrovizija treba da ostane apolitična. Da politika uvlači ljude u podele koje hoće da izazove zbog sopstvenih ciljeva. Među potpisnicima tog pisma su Džin Simons (Gene Simmons) iz grupe „Kiss“, glumica Helen Miren (Mirren), pevač Boj Džorž (Boy George) i naravno mnogi drugi.
Inače, pred ovu Evroviziju se se pojavili i zahtevi da se ESC odrekne svog glavnog sponzora Morokanoil (Moroccanoil) zato što je u pitanju izraelska kozmetička firma sa sedištem u Njujorku. Međutim, takvih glasova je mnogo manje pa će tako najljući protivnici izraelskog učešća imati i još jedan razlog za srdžbu jer svaki video-spot Evrovizije počinje logotipom i krupnim natpisom Moroccanoil.
Podele su dublje nego ikad
Današnji problemi su malo drukčiji od ranijih „principa“ političkog angažovanja na Evropesmi.
Trenutno se nalazimo u vremenu najvećih društvenih podela uopšte. Osnovna politička podela na levicu i desnicu je obojila velike društvene teme kao što su migracija ili pandemija. Dijalozi između levoliberalne i konzervativne opcije su postali nemogući i svode se na međusobna nipodaštavanja i uvrede, jer su obe strane uverene da je ona druga strana nepopravljivo zatrovana pogrešnom ideologijom.
Ranije je na jednom koncertu bilo svejedno da li su u publici Đokisti, Mikisti, levičari, desničari ili centar. Svi su uživali u događaju i slušali bend koji vole. Danas je to gotovo iskorenjeno. Bend koji volite se izjasnio, bilo za Demokrate ili Republikance, bilo za levičare i „wokeness“ ili za konzervativce, bilo za zeleni feminizam ili crni tradicionalizam. Međusobno suprotstavljeni tabori ne žele više da dele isti prostor, i na koncertu su mahom samo oni koji podržavaju jednu ideološku opciju, i to onu koju podržava i izvođač. A oni „drugi“ gledaju da izbegnu takvo okruženje.
Evrovizija se nalazi na pragu te situacije. Još uvek je gleda 200 miliona ljudi koji su dovoljno heterogeni da festival može da opstane, ali podele se šire, postaju sve masovnije. Jer nova linija podele je stvorena: ili si za Palestince, ili za Izrael. U tom smislu, van festivala, samo jedan jedini politički gest opredeljenja na pogrešnom mestu može da znači opasnost po život. Evrovizija može da se pravi kao da ne zna za težinu tog saznanja, ali zato, polako ali sigurno, dobija previše gorak ukus. Zbog toga po meni možemo očekivati da će se festival uskoro bitno smanjiti. Ili promeniti formu. Da li već sledeće godine ili za tri godine – ne znam. I zato gledanje čitave manifestacije više nije tako prijatno kao ranije. I zato namerno ovde nismo izneli nikakve analize pesama, niti prognoze pobednika, niti utiske o „organizaciji“ priredbe koja nastoji da održi fer-plej i viteški duh takmičenja, što negde ipak sve više liči na onaj orkestar koji svira dok brod tone.
Nadam se da to neće poremetiti iskren sportski duh epske metalne balade Lavine iz Srbije, hiper-etno numere Leleka iz Hrvatske te nemačke takmičarke Sare Engels, kao ni svih drugih takmičara i pre svega kompozitora željnih uspeha na ovoj Evropesmi.
