Želite pun digitalni novčanik?

Zamislite ovu priču: ponedeljak je. 7:30 ujutro. Marko Vilder (nazovimo ga tako) iz Kelna ustaje ranije nego obično — čeka ga poslovno putovanje u Lisabon. Dok pije prvu kafu, u mobilnom telefonu otvara svoj evropski digitalni ID-novčanik.

U aplikaciji su mu, uredno poređani, svi najvažniji dokumenti: lična karta, pasoš, vozačka dozvola, kartica zdravstvenog osiguranja i razne druge stvari. Čak i diplome. Sve u digitalnoj formi.

Pre nego što krene, aplikacija ga podseća: „Let za Lisabon je u 10:05. Potrebna je provera identiteta za čekiranje prtljaga“.

Marko na to pritisne dugme „Pristupi“. Avio-kompanija, registrovana u sistemu evropskog digitalnog identiteta, automatski proverava podatke iz njegovog ID-novčanika. Sve traje nekoliko sekundi, nema kopiranja dokumenata, nema unošenja lozinki.

Na aerodromu, na raznim punktovima, ista stvar: Marko prinosi telefon uređaju za proveru identiteta. Zasvetli zeleno svetlo — verifikacija je uspešna.

Utorak, 14:00, Lisabon. Izašavši iz aviona, Marko se našao pred terminalom koji je u komunikaciji sa njegovim digitalnim novčanikom proverio njegov digitalni pasoš i otvorio mu kapije Portugalije.

Na izlazu iz zgrade, jedan službenik aerodroma mu kaže: „Lepo, sve ide kao podmazano od kad su uveli te digitalne novčanike.“ Marko klima glavom u znak odobravanja i dodaje: „I nema više traženja dokumenata po džepovima.“

Bila je to kratka slika vrlo bliske budućnosti koja nas čeka. Zapravo neka vrsta reklamnog spota za nju. S tim što junak naše epizode nije Marko, već njegov nerazdvojni pratilac – digitalni ID-novčanik.

Mobilni telefon postaje „centrala“ našeg života

Reč je o projektu Evropske unije koji je zvanično predložen u junu 2021. godine. Cilj je, kako navodi EK, da se građanima i firmama omogući da bezbedno i jednostavno pristupaju digitalnim uslugama širom EU. A potom je doneta i regulativa za implementaciju tog evropskog digitalnog identiteta koja je stupila na snagu 20. maja 2024. I šta ta implementacija konkretno znači? – Da svaka članica EU mora omogućiti najmanje jednu uslugu iz „digitalnog novčanika“ svojim građanima i firmama – do kraja 2026. godine.

I tako se počelo sa izradom pilot-projekata koji su prvi put prezentirani javnosti 24. oktobra ove godine – pre nekoliko dana – i sada mnogo konkretnije znamo o tome šta nas čeka.

A pre nego što to razjasnim, najpre glavno objašnjenje: šta je tačno taj famozni „digitalni novčanik“?

To je pre svega aplikacija u telefonu. Nju možemo da shvatimo kao naš lični sef u kojem su svi mogući podaci o nama. Slično pravom novčaniku u kojem držimo ličnu kartu, bankovnu karticu, karticu zdravstvenog osiguranja, vozačku dozvolu, povlasticu za gradski saobraćaj, pretlatnu kartu nemačke železnice i slično. U taj digitalni sef ćemo teoretski moći da stavimo sve što nam padne na pamet.

Ti podaci se nalaze na memorijskoj kartici mobilnog telefona i tu su zaštićeni i šifrovani. Nisu ni na kojem spoljnom serveru – osim ako ih mi sami ne smestimo tamo. A koje podatke ćemo preneti na neki spoljni server, ili pokazati odnosno staviti na raspolaganje bilo kome – o tome odlučujemo mi. Na primer, ako se prijavljujem za let, sistemu je potrebno moje ime i broj pasoša a ne i drugi podaci.

Skraćeni naziv te aplikacije je EUDI Wallet (Digitalni novčanik EU). Ideja je da svako od nas ima jedinstven, bezbedan način da potvrdi svoj identitet bilo gde na teritoriji Evropske unije.

„Evropski digitalni identitet“

Moguće je da se, dok ovo pričam, pitate kako stoje stvari sa bezbednošću tih podataka i mogućnostima da ih neko ukrade i posluži se identitetom korisnika, i s druge strane, koliko možemo verovati Evropskoj uniji, preciznije rečeno tajnim službama, koje sve što treba da znaju o nama mogu da dobiju na jednom mestu, servirano kao na tacni. O tome ću takođe reći pokoju, evo za dva minuta. Uz napomenu da je prema sadašnjem konceptu tako da digitalni novčanik neće biti obaveza, odnosno, koristiće ga samo oni koji to hoće. Doduše, moglo bi da dođe do neformalne prinude korišćenja te tehničke tekovine. Po načelu: „ne morate da se time služite, ali sve drugo će vam biti otežano, prekomplikovano, i duže će trajati“. Ali ona je neka vrsta normalnog procesa sa svim takvim tekovinama.

Cilj EU je da do 2030. godine 80% njenih građa koristi neki oblik digitalnog identiteta, a ovaj digitalni novčanik je zamišljen kao glavni instrument za postizanje tog cilja.

Evo kako je to formulisala Margret Vestager, izvršna potpredsednica EU za „Evropu spremnu za digitalno doba“: „Evropski digitalni identitet omogućiće nam da u svakoj državi članici radimo isto ono što možemo kod kuće, bez dodatnih troškova i sa manje prepreka — bilo da je reč o iznajmljivanju stana ili otvaranju bankovnog računa u drugoj zemlji. Sve to ćemo moći da činimo na bezbedan i transparentan način. Mi ćemo odlučivati koliko informacija o sebi želimo da podelimo, sa kim i u koju svrhu. Ovo je jedinstvena prilika da svi zajedno još dublje osetimo šta znači živeti u Evropi i biti Evropljanin.“

Na ovom mestu, međutim, novinarska savest mi nalaže da napravim jednu malu intervenciju: Vestagerova, kao i većina političara EU, poistivećuje ovu organizaciju sa čitavom Evropom. EU čini oko 41 odsto površine evropskog kontinenta, a oko 60% stanovništva Evrope. Razlika je u oko 300 miliona ljudi i 6 miliona kvadratnih kilometara. To nije malo, pa je nažalost na to uvek potrebno skrenuti pažnju kada se prenose reči političara EU. Sam sam rođen u Beogradu kao Evropljanin, i danas mi je vrlo neobično da čujem kako u samoj Srbiji mnogi kažu „Treba da postanemo deo Evrope“, kao da žive na Marsu.

Bezbednost podataka? Savršene – nema…

Ali to je tema za posebnu epizodu našeg podkasta. Da se sada vratim temi zvanoj bezbednost našeg digitalnog novčanika. Dakle, da ponovim, digitalni novčanik je prvenstveno lokalno pohranjen na telefonu. Znači, pođimo od najgoreg scenarija – da ostanem bez telefona. Recimo ispadne mi u Rajnu s mosta.

To znači da fizički gubim pristup svom digitalnom identitetu, jer sve što je u aplikaciji više nije dostupno.

Ali, još uvek imam pristup svom pravom identitetu. Znam ko sam, i dok to ne zaboravim, moram da delam energično. Odmah moram da blokiram uređaj i javim provajderu aplikacije šta se desilo. I oni će me onda pitati: imate li sigurnosnu kopiju vašeg digitalnog novčanika? A ja kažem, naravno: nemam, kakvu kopiju?

Odgovor bi glasio: gospodine Bojiću, čitav digitalni novčanik ste u šifrovanoj formi mogli da smestite u neki digitalni sef, čitaj „cloud“, pa čak i na svoj računar, da biste lako i brzo mogli da ga opet kopirate u novi telefon. Ali pošto to niste učinili, sada morate da kod nadležnih organa ponovo verifikujete svoj identitet da biste mogli da aktivirate novčanik u novom telefonu.

Ako Vam neko ukrade mobilni telefon, to mu neće mnogo pomoći jer je digitalni novčanik šifrovan i traži aktiviranje otiskom prsta, prepoznavanjem lica ili pin-kodom. Osim toga, svi sistemi su projektovani tako da detektuju i prate pokušaje lažne upotrebe tako da mogu da blokiraju transakcije ako im nešto bude sumnjivo.

Znači ukrasti nekome telefon da bi se predstavio kao njegov vlasnik - to se ne isplati.

Nadalje, imamo i situaciju koje se svi pribojavaju: da neko sa dovoljnim tehničkim znanjem pokuša da presretne te podatke dok se prenose između uređaja i servera ili da na se na drugi način „uhakuje“ u Vaš mobilni telefon. Za profesionalne državne aktere, potpuno neprobojna zaštita ne postoji. Oni bi, teoretski, mogli da zaobiđu čak i biometrijsku autentifikaciju i end-to-end šifrovanje.

Političari su druga priča

To je razlog zbog kojeg ljudi poput Edvarda Snoudena upozoravaju da digitalni sistemi uvek nose određeni rizik kada se koriste u okruženju moćnih aktera. Drugim rečima, digitalni novčanik pruža izvanrednu sigurnost u svakodnevnoj upotrebi, ali ne garantuje apsolutnu zaštitu od najsofisticiranijih protivnika.

Naravno ako niste političar višeg ili visokog ranga. Obični građani i političari ne koriste iste digitalne sisteme; političari imaju pristup resursima i tehnologiji koje prosečnom korisniku nisu dostupne.

Tehnologija i sistemi koje koriste visoki političari koštaju milione evra godišnje. Potrebna je specijalizovana infrastruktura, stalno održavanje, timovi za bezbednost, nadzor i brzo reagovanje. Za prosečnog građanina ili kompaniju, ovakav nivo zaštite nije ekonomski održiv.

Visoki političari su cilj sofisticiranih napada jer imaju moć da donose odluke koje mogu da utiču na države, ekonomiju i politiku. Obični građani nemaju takvu izloženost, pa je standardni nivo zaštite dovoljno dobar za svakodnevne potrebe: banke, avionske karte, e-upravu.

Na to nemam nikakvu specijalno mudru misao osim one koja je svima poznata: život je rizičan. U analognoj ili digitalnoj formi. A što se tiče ovog drugog, tome ne možemo izmaći nikako. Jer osim digitalnog novčanika EU o kojem sam dosad govorio tu je i još nešto što ćemu u njega moći da stavimo, a to je – digitalni novac. Tačnije, digitalni evro. A to je jedna druga napeta priča, o kojoj nas informiše Maja Marić.

Majo Marić, šta je digitalni evro?

Digitalni euro je zamišljen kao elektronski oblik novca koji izdaje ECB-a — dakle, novac centralne banke, ali u digitalnom obliku. To je projekt EU koja polako, ali sigurno ulazi u novu monetarnu eru: novac koji smo desetljećima držali u novčaniku postaje kod u digitalnom uređaju. Projekt digitalnog eura, koji Europska centralna banka (ECB) razvija već nekoliko godina, ima za cilj da stvori “digitalni keš” – (...) dostupan svima, bez obzira na banku.

Ideja je jednostavna: ako papirnati euro vrijedi jer ga garantiraju država, i digitalni bi trebao važiti pod istim uvjetima. Razlika je samo u mediju. Ono što danas držimo u džepu, sutra bismo mogli držati u digitalnom novčaniku na telefonu, kartici ili posebnom uređaju.

Ali ja već imam novac na bankovnoj ili kreditnoj kartici.

To je, najprije, uobičajena zabluda, i potpuno razumljiva. Kada plaćaš karticom, ti zapravo ne koristiš digitalni euro, već novac komercijalnih banaka. Tvoj račun u banci je samo zapis o tome koliko banka duguje tebi — tvoj novac je obećanje banke da ti može isplatiti eure kad god poželiš. Dakle, kad danas plaćaš karticom — ti koristis obećanje banke da tvoj račun unutar komercijalnog bankovnog sustava vrijedi toliko i toliko evra. Kad, recimo, u trgovini platiš 10 € karticom, tvoja banka smanji tvoj račun za 10 € (tvoj digitalni zapis o potrošnji); banka prodavača poveća njegov račun za 10 €; pa obje banke to izravnaju međusobno.

Kad budeš plaćao digitalnim eurom — plaćaš direktnim novcem koji ima punu garanciju ECB-a tj. Središnje europske banke. Nominalno su jednaki, ali sistemski durgačiji: jedan je privatni, drugi je novac koji ima javnu garanciju EU institucija.

Aha, sada su moje moždane vijuge malo manje zapetljane, razumem to ovako: sa digitalnim evrom ja držim EU novac – bez posrednika. Znači li to sada da je praktično treba da razmenjujem novac jedne vrednosti za novac iste vrednosti samo zato što je novac Evropske centralne banke sigurniji? I kako to da radim?

Novac ECB je sigurniji. No to još nije jedina prednost, postoji i jedna sasvim konkretna, ali najpre da ti objasnim kako mijenjaš novac. Ti imaš, recimo, 1000 € na svom tekućem računu u komercijalnoj banci. Preko aplikacije (ili banke) kažeš: „Želim prebaciti 200 € u digitalni euro.“

Tvoja banka “skine” tih 200 € s računa i pošalje ih ECB-u (ili posredničkom sistemu koji vodi digitalne novčanike). ECB ti otvori digitalni novčanik i u njega upiše 200 digitalnih eura.

I sve to samo zato što nema rizika da moja banka propadne?

Ne samo zbog toga, već i zato što se digitalnim novcem u najvećoj mjeri služiš kao gotovinom. Zamisli da imaš mali digitalni novčanik, onaj o kojem si maloprije pričao, na telefonu, pametnoj kartici ili čak posebnom uređaju (slično USB-u). Na tom uređaju je pohranjena određena količina digitalnih eura (recimo onih 200 eura od maloprije. Pazi sad: ti tim novcem možeš plaćati drugoj osobi direktno, bez interneta, bez banke, bez posrednika — kao da joj daješ papirnate novčanice.

Nema onlajn potvrde. Nema razmjene osobnih podataka. Transakcija se dogodi “iz ruke u ruku” — uređaj na uređaj. Sve se događa lokalno, između dva digitalna novčanika, može i ako nema struje ni interneta, ili kada hoćeš nešto platiti privatno, a da o tome nema traga u banci. Transakcija ne ide preko nikakvog servera, identitet onoga koji plaća i onoga koji prima novac se ne otkriva.

Vau, to već zvuči primamljivo, doduše, to znači ako dobro razumem da, ako izgubim uređaj, i novac je izgubljen, kao kada bih izgubio normalan novčanik sa kešom.

Tačno tako. To je visoki stupanj privatnosti.

Ima li ograničenja sume koju smem da prebacim u digitalni keš?

Ima! – Kažu da je to zbog zaštite od pranja novca i iznosi će biti ograničeni. Trenutno se još ne zna koja će biti gornja granica. Veći iznosi će biti mogući, ali će sistem tražiti provjeru neke vrste.

Znači li to da će biti pojačan jedan od najvećih strahova u Nemaca – da ćemo reći „zbogom“ klasičnom kešu?

EU kaže da nije tako i da je digitalni keš zamišljen samo kao dopuna klasičnom kešu. Prije svega će visina transakcija biti ograničena, a ECB želi i izbjeći situaciju u kojoj će svi svoj novac iz banaka pretvoriti u digitalni keš ECB pa će sirote banke ostati bez ičega.

Dobro, hajde neka im bude, ali meni je stalno u glavi pomisao da će država, odnosno, supradržavna institucija, ECB, zapravo tako centralno nadgledati sav moj novac. Odnosno, da će moći da mi ga prikrati ako recimo postanem ideološki nepodoban za taj novi svet.

U pravnim dokumentima EU se predviđa da digitalni euro ne smije biti programabilan u smislu da novac bude “uvjetno upotrebljiv” za određena dobra ili usluge. No strah od centralizirane kontrole novca je normalan. Za razliku od klasičnog keša, koji nestaje iz vidokruga sistema čim pređe iz ruke u ruku, digitalni euro se u svakoj drugoj situaciji (online plaćanja, prenosi, računi) može nadgledati i programirati.

Zato kritičari upozoravaju da bi centralne vlasti – makar u teoriji – mogle uvesti ciljane restrikcije: ograničiti na šta se novac može potrošiti, koliko dugo “važi”, pa čak i “zamrznuti” nečiji digitalni novčanik pod određenim uvjetima. ECB tvrdi da tako nešto nikada neće biti moguće, ali povijest odnosa između države, tehnologije i građanskih sloboda uči nas da se granice kontrole uvijek pomiču – polako, ali sigurno.

S druge strane, digitalizacija nam je sudbina. Gotovina se ionako sve manje koristi, a EU ne želi prepustiti monetarnu suverenost privatnim korporacijama (poput PayPala, Apple Paya ili američkih banaka), a opet ne želi dozvoliti ni da tržište preuzmu kriptovalute.

Digitalni euro je, ukratko, državni odgovor na privatni novac.

Dobro, eto nama teme za razmišljanje i diskusije, a kakav je vremenski plan svega toga, gde smo sada?

Faza istraživanja 2021 – 2023. je završena. U ovoj fazi ECB je proučavala mogućnosti i izazove uvođenja digitalnog eura, uključujući dizajn, distribucijske modele i tehničke aspekte. Također su provedena istraživanja među korisnicima i suradnja s glavnim akterima iz financijskog sektora.

Pripremna faza se završava krajem ovog mjeseca. Ova faza fokusira se na razvoj tehničkih specifikacija, pravila korištenja i infrastrukture za digitalni euro. Uključuje testiranja i suradnju s firmama, trgovcima i bankama kako bi se osigurao praktičan i siguran sistem plaćanja.

Do početka sljedeće godine bi trebao biti objavljen zakonski okvir i donošenje odluke. Očekuje se da će politički dogovor biti postignut do početka 2026., što će omogućiti početak zakonodavnog procesa.

Nakon usvajanja zakonskog okvira, ECB planira implementaciju digitalnog eura, s ciljem lansiranja sredinom 2029. godine.

Da li se ti Majo raduješ digitalnom kešu?

Radujem se, Saša, to će mi biti najomiljenija tekovina modernog doba nakon Izbora za pjesmu Euroviozije.